Ivanov
V
LJVOV: Molim vas da mi poklonite samo pet minuta.
LEBEDEV: Nikolaj! (Ide u susret Ivanovu i ljubi ga) Zdravom prijatelju… Ja te već čitav sat čekam.
IVANOV (jetko): Gospodo, opet ste od mog kabineta napravili krčmu! … Hiljadu puta sam sve vas molio da to ne činite… (Prilazi stolu.) Eto, polili ste mi i hartije rakijom… mrve… krastavci… Da se čovjeku zgadi!
LEBEDEV: Pogriješio sam, Nikolaju, pogriješio sam… oprosti. Ja, prijatelju, treba da govorim s tobom o jednoj vrlo važnoj stvari…
BORKIN: I ja takođe.
LJVOV: Nikolaju Aleksejeviču, mogu li da govorim s vama?
IVANOV (pokazuje na Lebedeva): Eto, i njemu sam potreban, Pričekajte, s vama ću docnije… (Lebedevu.) Šta si htio?
LEBEDEV: Gospodo, ja bih želio da razgovaram nasamo. Oprostite…
Grof izlazi s Avdotjom Nazarovnom, za njima Borkin, zatim Ljvov.
IVANOV: Pavle, ti sam možeš da piješ koliko god hoćeš, to je tvoja bolest, ali molim te da ne opijaš ujaka. Ranije on kod mene nikad nije pio. Njemu škodi.
LEBEDEV (uplašeno): Drago moj, ja to nijesam znao… Čak nijesam ni obratio pažnju…
IVANOV: Ako, ne daj bože, umre ovo staro dijete, neće vama biti teško, nego meni… Šta si htio?
Pauza.
LEBEDEV: Znaš, prijatelju… Ne znam kako bih počo da ne ispadne suviše bezdušno… Nikolaju, mene je sramota, ja crvenim, jezik mi se zapliće, ali, dragi moj, stavi se u moj položaj, razumi da ja nijesam slobodan čovjek, ja sam crnac, potirača… Ne zamjeri mi…
IVANOV: U čemu je stvar?
LEBEDEV: Žena me je poslala… Učini mi ljubav, budi prijatelj, plati joj interes! Vjeruješ li mi, dušu mi je izvadila, izmučila me, prosto ubila! Otresi se ti nje, kumim te bogom!…
IVANOV: Pavle, ti znaš da ja sad nemam novaca.
LEBEDEV: Znam, znam, ali šta ja da radim? Ona neće da čeka. Ako protestuje mjenicu, kako ćemo te ja i Šuročka pogledati u oči?
IVANOV: I mene je sramota, Pavle, prosto bih propao u zemlju, ali… đe da nabavim novac? Pozavjetuj me: đe? Ostaje jedno: da čekam do jeseni, kad prodam žito.
LEBEDEV (viče): Ona neće da čeka!
Pauza.
IVANOV: Tvoj položaj je neprijatan, škakljiv, ali moj je još gori. (Šeta gore-dolje i razmišlja.) I ništa ne mogu smisliti… Nemam šta da prodam…
LEBEDEV: Što ne odeš do Milbaha, zamoli ga, on ti je dužan šesnaest hiljada.
Ivanov smo odmahne rukom.
Nego, znaš Kolja… Ja znam da ćeš me grditi, ali učini starom pjancu! Onako prijateljski… Gledaj me kao prijatelja… Bili smo studenti, liberali… Zajedničke ideje i interesi… Obojica smo se školovali na Moskovskom univerzitetu… Alma mater… (Vadi novčanik.) Eto, imam ja neke tajne pare, o njima niko u kući ne zna. Uzmi na zajam… (Vadi novac i metne ga na sto.) Ostavi se tvog ponosa, pogledaj na stvar prijateljski… Ja bih od tebe uzeo, časna riječ…
Pauza.
Evo ih na stolu: hiljadu sto. Otiđi danas do nje i vrati joj sam. Evo vam, Zinaida Savišna, crknite sa svojim parama! Samo pazi, nemoj joj dati ni da nasluti da sam ti ja pozajmio, može sačuvaj! Inače ću ja izvući deblji kraj! (Zagleda Ivanova u lice.) Dobro, dobro, nemoj! (Brzo uzima novac sa stola i stavlja ga u džep.) Nemoj! Ja sam se šalio… oprosti mi, tako ti boga…
Pauza.
Je li ti teško na duši?
Ivanov odmahne rukom.
Brige, brige… (Uzdiše.) Došlo ti je vrijeme da tuguješ i da se žalostiš. Čovjek ti je brate moj, kao samovar. Ne stoji samo u hladu na polici, dešava se da u njega meću i žar: pš… pš! Ništa ne valja to poređenje, ali šta ćeš, ljepše ne mogu da smislim… (Uzdiše.) Nesreća čeliči dušu. Nije mi te žao, Kolja, ti ćeš se izvući iz škripca, sve će to proći, ali mi je krivo, brate, boli me to što su ljudi takvi… Reci mi, molim te, odakle sve ove spletke! Toliko te, brate moj, u cijelom srezu ogovaraju, može još desiti da te pośeti zamjenik državnog tužioca… Ti si i ubica, i krvopija, i pljačkaš…
IVANOV: Sve su to sitnice, nego… boli me glava.
LEBEDEV: Zato što mnogo misliš.
IVANOV: Ništa ja ne mislim.
LEBEDEV: Slušaj, Kolja, pljuni na sve i dođi k nama. Šuročka te voli, razumije i cijeni. Ona je Kolja, čestita, dobra duša. Nije ni na majku ni na oca, nego valjda na komšiju… Gledam je, brate, tako poneki put i ne vjerujem da ja, nosati pjanac, imam takvo blago. Dođi, porazgovaraj s njom o pametnim stvarima… razonodićeš se malo. Ona je vjeran, iskren prijatelj…
Pauza.
IVANOV: Pavle, dragi moj, ostavi me samog…
LEBEDEV: Razumijem, razumijem… (Žurno gleda na sat.) Ja te razumijem. (Ljubi Ivanova.) Zbogom, još treba da stignem na osvećenje škole. (Polazi vratima i zastaje.) Pametna je… Juče smo ja i Šuročka razgovarali o onim spletkama. (Smije se.) A ona izbači aforizam: „Tatice, svici, veli svijetle noću samo zato da bi ih lakše mogle viđeti i progutati noćne ptice, a dobri ljudi postoje zato da bi kleveta i spletka imale čime da se hrane.“ Šta veliš? Genijalno! Žorž Sand!…
IVANOV: Pavle! (Zadržava ga.) Šta je meni?
LEBEDEV: Ja sam htio da te pitam o tome, ali sam se, priznajem, ustručavao. Ne znam, brate! S jedne strane, činilo mi se da si podlegao raznim nesrećama, a s druge strane, znam, opet, da nijesi od onih koji podliježu… Nesreća te ne može slomiti. Nešto je drugo kod tebe, Kolja, ali šta je to… ja ne znam.
IVANOV: Ja i sam ne znam. Meni se čini, ili… uostalom, ne!
Pauza.
Znaš šta sam htio da ti rečem? Imao sam jednog radnika, Semjona, ti se njega śećaš. Jednom za vrijeme vršidbe, htio je da se pohvali pred đevojkama svojom snagom, uprtio na leđa dvije vreće raži i strunio se. Uskoro je umro. Meni se čini da sam se i ja strunio… Gimnazija, univerzitet, zatim gazdinstvo, škole, planovi… Vjerovao sam drukčije nego cio svijet, oženio sam se takođe drugačije nego ostali, žestio sam se, rizikovao, svoj novac, ti tio znaš, bačao sam lijevo-desno, bio sam srećan i patio kao niko u cijelom srezu. Sve su to, Pavle, moje vreće… Uprtio sam na leža breme, a kičma mi je pukla. U dvadesetoj godini svi smo mi heroji, svega se dohvatimo, sve možemo, a u tridesetoj se meć zamaramo, nijesmo više ni za šta. Kako, kako da objasniš taj brzi zamor? Uostalom, možda, nije ni to posrijedi… Nije ni to! Idi, Pavle, zbogom, dojadio sam ti.
LEBEDEV (živo): Znaš? Tebe je, brate, ubila sredina!
IVANOV: Glupo je to, Pavle, i odavno poznato. Idi!
LEBEDEV: Zaista, glupo. Sada i ja vidim da je glupo. Idem, idem!… (Izlazi.)
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst