Ivanov
X
Ana Petrovna i Ljvov ulaze s desne strane.
ANA PETROVNA: Ništa, oni će nam se obradovati. Nikoga nema. Mora biti da su u parku.
LJVOV: Ali zašto ste me, pitam ja vas, doveli ovamo, ovim jastrebovima? Nama ovđe nije mjesto! Pošteni ljudi ne treba da poznaju ovu atmosferu!
ANA PETROVNA: Čujte, gospodine pošteni čovječe! Nije to nimalo ljubazno pratiti damu i cijelim putem pričati joj samo o svom poštenju! Možda je to pošteno, ali je, u najmanju ruku, dosadno. Nikad sa ženama nemojte govoriti o svojim vrlinama. Neka ih one same vide. Moj Nikolaj, kad je bio kao vi, u ženskom društvu je samo pjevao pjesme i pričao razne gluposti. Međutim, svaka je znala kakav je on čovjek.
LJVOV: An, ne govorite mi o vašem Nikolaju, ja ga vrlo dobro znam!
ANA PETROVNA: Vi ste dobar čovjek, ali ništa ne znate. Ajmo napolje. On nikada nije tako govorio: „Ja sam pošten! Ja se gušimu ovoj atmosferi! Jastrebovi! Gnijezo ćukova! Krokodili!“ On je ostavljao na miru zvjerinjak, a kad bi se poneki put naljutio, samo sam jedno mogla čuti od njega: „Ah, kako sam danas bio nepravičan!“ ili „Anjuta, žao mi je tog čovjeka“ Eto tako, a vi…
Odlaze.
XI
Avdotja Nazarovna i Prvi gost
PRVI GOST (ulazeći na vrata s lijeve strane): U trpezariji nema, sigurno je neđe u ostavi. Trebalo bi pitati Jegorušku. Ajmo kroz salon.
AVDOTJA NAZAROVNA: Prosto bih je rastrgla…
Izlaze na desnu stranu.
XII
Babakina, Borkin i Šabeljski
Babakina i Borkin, smijući se utrče iz parka, sa njima, smijući se i trljajući ruke, sitnim koracima trči Šabeljski.
BABAKINA: Ala je dosadno! (Smije se.) Ala je dosadno! Sve se kreću i śede kao lutke! Od dosade sam se prosto sva ukočila. (Skače.) Treba da se malo razdrmam.
Borkin je hvata oko struka i ljubi u obraz.
ŠABELJSKI (smije se i pucketa prstima): Do đavola! (Kašljuca.) Ovo već…
BABAKINA: Sklonite, sklonite ruke, nevaljalče, grof može svašta pomisliti! Puštite me!
BORKIN: Anđele moje duše, čire moga srca!… (Ljubi je.) Pozajmite mi dvije hiljade trista rubalja.
BABAKINA: Ne, ne, ne… Sve, sve, ali što se tiče novaca… veoma sam vam zahvalna… Ne, ne, ne!… Ama, sklonite ruke!…
ŠABELJSKI (vrti se oko njih): Krofnica… I to ima svoje draži…
BORKIN (ozbiljno): E, dosta. Ajte da razgovaramo poslovno. Da govorimo otvoreno, trgovački. Odgovorite mi otvoreno, bez prenemaganja i uvijanja: da ili ne? Čujte! (Pokazuje na grofa.) Njemu je potreban novac, najmanje tri hiljade godišnjeg prihoda. Vama je potreban muž. Hoćete li da postanete grofica?
ŠABELJSKI (smije se): Nevjerovatan cinik!
BORKIN: Hoćete li da postanete grofica? Da ili ne?
BABAKINA (uzbuđeno): šta ste to izmislili. Mišo, zaboga… Te se stvari ne rade tako, s neba pa u rebra… Ako grof želi, on može sam i… i ja ne znam kako vi to odjednom, tako iznenada…
BORKIN: Ajde, dosta tog uvijanja! Stvar je trgovačke prirode… Da ili ne?
ŠABELJSKI (smijući se i trljajući ruke): Ozbiljno, a? Đavo ga znao, kako bi bilo da učinim tu podlost? A? Krofnice… (Ljubi Babakinu u obraz.) Ljepoto moja!… Pilence!
BABAKINA: Stanite, stanite, potpuno ste me zbunili… Idite, idite!… ne, stanite!…
BORKIN: Brže! Da ili ne? Nama se žuri…
BABAKINA: Slušajte grofe! Dođite k meni u goste na dve-tri dana… Kod mene je zabavno, ne kao ovđe… Dođite śutra… (Borkinu.) Ali vi ste se možda šalili?
BORKIN (ljutito): Pa ko bi se šalio s ozbiljnim stvarima?
BABAKINA: Stanite, stanite… Ah, meni je zlo! Meni je zlo! Grofica… Meni je zlo!… Ja padam…
Borkin i Šabeljski, smijući se, uzimaju je pod ruku, i ljubeći je u obraze, izlaze s njom na desnu stranu.
XIII
Ivanov, Saša zatim Ana Petrovna.
Ivanov i Saša dolaze brzo iz parka.
IVANOV (u očajanju hvata se za glavu): Nemoguće! Nemojte, nemojte, Šuročka!… Ah, nemojte!
SAŠA (sa zanosom): Ja vas bezumno volim… Bez vas moj život nema smisla, bez vas za mene nema sreće i radosti! Vi ste za mene sve…
IVANOV: Čemu to, čemu to! Bože moj, ništa ne razumijem… Šuročka, nemojte!…
SAŠA: Dok sam još bila dijete, bi ste mi bili jedina radost; voljela sam vas i vašu dušu kao sebe, a sada… ja vas volim, Nikolaju Aleksejeviču… S vama bih pošla ne samo na kraj svijeta nego kud god hoćete, makar i u grob, samo, tako vam boga, što prije, inače ću se ovđe ugušiti.
IVANOVIĆ (smijući se od sreće): Šta je to? To znači… da počnem život iz početka? Šuročka, je li tako?… Srećo moja! (Privuče je k sebi.) Moja mladosti, proljeće moje…
Ana Petrovna ulazi iz parka, i spazivši muža i Sašu, zastaje kao ukopana.
IVANOV: Dakle, da živim? Da? Opet da radim?
Poljubac. Pošto se poljube, Ivanov i Saša se okreću i vide Anu Petrovnu.
IVANOV (užasnut): Sara!
Zavjesa.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst