Ivanov
V
Isti i Borkin, elegantno obučen, s paketom u ruci, poskakujući i pjevušeći, ulazi na vrata s desne strane. Veseli žagor.
GOSPOĐE: Mihailo Mihailovič!
LEBEDEV: Mišel Mišelović! Da prospemo proje…
ŠABELJSKI: Duša za društvo!
BORKIN: Evo me! (Pritrči Saši.) Plemenita sinjorina, uzimam slobodu da čestitam vasioni što se na današnji dan rodio tako divan cvijet kao što ste vi… Kao danak svog oduševljenja slobodan sam da vam poklonim (pruža joj paket) rakete i bengalsku vatru sopstvene izrade. Neka one osvijetle ovu noć isto onako kao što vi osvjetljavate mrak ovog mračnog carstva. (Klanja se teatralno.)
SAŠA: Hvala vam.
LEBEDEV (smije se, Ivanovu): Što ne oćeraš ovog Judu?
BORKIN (Lebedevu): Pavle Kiriloviču… Poštovanje! (Ivanovu.) Patron… (Pjeva.) Nicolas voilà, go-gi-gi. (Obilazi sve redom.) Uvaženoj Zinaidi Savišnoj… Božanstvenoj Marfi Jegorovnoj… Drevnoj Avdotji Nazarovno… Njegovoj svjetlosti grofu…
ŠABELJSKI (smije se): Duša za društvo… Čim je ušao, atmosfera je odmah postala prijatnija… Primjećujete?
BORKIN: Uf, ala sam se umorio… Čini mi se da sam se sa svima pozdravio. Dakle, šta ima novo, gospodo? Ima li nešto naročito, frapantno? (Živo, Zinaidi Savišni.) Ah čujte, majčice… Maločas dolazim k vama… (Gavrilu.) Daj mi, Gavrilo, čaja, samo bez slatka od ogrozda! (Zinaidi Savišnoj.) Dolazim maločas k vama, kad ono seljaci kraj rijeke gule koru sa vaših vrba. Zašto ne biste vrbak dali nekom u zakup?
LEBEDEV (Ivanovu): Što ne oćeraš ovog Judu?
ZINAIDA SAVIŠNA (trgne se): Imate vi pravo, nije mi ni palo na pamet!
BORKIN (radi gimnastiku rukama): Ne mogu bez kretanja… Majčice, kako bismo izveli nešto naročito? Marfa Jegorovna, ja sam danas raspoložen… Ja sam egzaltiran! (Pjeva.) „Ja pred tobom opet…“
ZINAIDA SAVIŠNA: Organizujte nešto, svima je bilo dosadno bez vas.
BORKIN: Gospodo, šta ste se svi pokunjili? Śede kao porotnici na suđenju!… Ajte da nešto organizujemo. Šta hoćete? Fote, prstenja, šapca-lapca, hoćete li da plešete, hoćete li vatromet?
GOSPOĐE (pljeskaju): Vatromet, vatromet! (Trče u park.)
SAŠA (Ivanovu): Zašto ste večeras toliko neraspoloženi?
IVANOV: Boli me glava, Šuročka, a i dosadno mi je…
SAŠA: Hajdemo u salon.
Izlaze na vrata s desne strane; svi ostali odlaze u baštu, osim Zinaide Savišne i Lebedeva.
ZINAIDA SAVIŠNA: Eto, to mi se dopada… to je mladić: tek što je došao, nije prošao ni minut, a već su se svi oraspoložili. (Uvrće fitilj na velikoj lampi.) Dok su svi napolju, što da svijeće džaba gore! (Gasi svijeće.)
LEBEDEV (ide za njom): Zuzice, trebalo bi dati gostima da nešto prezalogaje…
ZINAIDA SAVIŠNA: Vidiš koliko je svijeća… Eto zato svijet priča da smo bogati. (Gasi.)
LEBEDEV (ide za njom): Zuzice, iznesi ljudima štogođ da iziju… Mladi su, ogladnjeli su, sirotu… Zuzice…
ZINAIDA SAVIŠNA: Grof nije popio svoj čaj. Džabe je samo šećer otišao. (Izlazi na lijevu stranu.)
LEBEDEV: Pi!… (Izlazi u park.)
VI
Ivanov i Saša
SAŠA (ulazi s ivanovom na desna vrata): Svi su otišli u park.
IVANOV: Tako vam je to, Šuročka. Ranije sam mnogo radio i mnogo mislio, a nikada nijesam bio umoran; sad ništa ne radim i ni o čem ne mislim, a umoran sam i dušom i tijelom. Danju i noću muče me savjest, ośećam da sam mnogo kriv, ali u čemu je upravo moja krivica, ne znam. A uz to još i ženina bolest oskudica u novcu, vječite svađe, spletke, ogovaranja, glupi Borkin… Moja kuća mi se ogadila; život u njoj za mene je gori nego robija. Reći ću vam otvoreno, Šuročka, ja ne mogu više da podnesem čak ni društvo svoje žene koja me voli. Vi ste moj stari prijatelj i nećete se ljutiti na mene zbog moje iskrenosti. Eto. Došao sam k vama da se razonodim, ali mi je dosadno i kod vas i opet me nešto vuče kući. Oprostite, ja ću se sad neprimjetno izgubiti.
SAŠA: Nikolaju Aleksejeviču, ja vas razumijem. Vaša je nesreća u tome što ste potpuno sami. Treba da se pored vas neđe neko koga biste bi voljeli i ko bas razumio. Samo ljubav može vas preporoditi.
IVANOV: Koješta, Šuročka! Samo mi još to treba: da ja, stari, pokisli kokot, počnem da vodim ljubav! Bože me sačuvaj od takve nesreće! Ne, moja pametna curo, nije riječ o ljubavi. Govorim vam kao pred bogom, ja ću sve podnijeti: i tugu i psihopatiju, i materijalnu propast, i ženinu smrt, i svoju preuranjenu starost i samoću, ali ne mogu podnijeti, ne mogu izdržati sopstvenu ironiju prema sebi samom. Umirem od stida pri pomisli da sam se ja, zdrav i snažan čovjek, pretvorio u nekog Hamleta, ili Manfreda ili u nekog suvišnog čovjeka… đavo bi znao u šta! Ima jadnih ljudi kojima godi kad ih nazivaju Hamletima ili suvišnim ljudima, ali za mene je to sramota! To vrijeđe moj ponos, ne znam kud ću od sramote, i tako patim…
SAŠA (u šali, kroz suze): Nikolaju Aleksejeviču, hajde da pobjegnemo u Ameriku.
IVANOV: Mene mrzi da odem do ovog praga, a vi hoćete u Ameriku…
Krenu prema izlaz u park.
Zbilja, Šura, vama je ovđe teško da živite! Kad pogledam ljude koji su oko vas, obuzima me strah, za koga ćete se udati? Ostaje jedina nada da će vas neki poručnik ili student, ako slučajno naiđe ovuda, ukrasti i odvesti sa sobom…
VII
Zinaida Savišna ulazi na vrata s lijeve strane s teglom slatka u rukama.
IVANOV: Oprostite, Šuročka, sad ću vas stići.
Saša odlazi u vrt.
IVANOV: Zinaida Savišna, ja bih vas nešto molio…
ZINAIDA SAVIŠNA: Šta želite, Nikolaju Aleksejeviču?
IVANOV (usteže se): Stvar je, naime, u tome da je prekośutra rok mojoj mjenici. Vi biste me veoma zadužili ako biste malo pričekali ili ako biste pristali da dodamo kamate glavnici. Ja sad uopšte nemam novaca…
ZINAIDA SAVIŠNA (uplašena): Nikolaju Aleksejeviču, kako bi to moglo da bude! To nije red! Ne, nemojte ni pomišljati to, za ime božje, nemojte me, nesrećnicu, mučiti…
IVANOV: Oprostite, oprostite… (Izlazi u park.)
ZINAIDA SAVIŠNA: Uh, gospode bože, ala me je uplašio… Sva drhtim… sva drhtim. (Izlazi na desnu stranu)
VIII
KOSIH (ulazi s lijeve strane i prelazi preko pozornice): Ja imam u dinarama: aša, kralja, damu, osam komada s majorskim tercom, aša mača i jednog… jednog malog kupa, a ona, đavo je odnio, nije mogla da objavi mali slem! (Izlazi na desnu stranu.)
IX
Avdotja Nazarovna i Prvi gost.
AVDOTJA NAZAROVNA (izlazi iz bašte s Prvim gostom): Prosto bih je rastrgla, tu ciciju, prosto bih je rastrgla! Nije to šala, śedim ovđe još od pet sati, bar da je neku staru haringu iznijela!… I to mi je neka kuća!… I to mi je čazbenost!…
PRVI GOST: Tako je dosadno da bih prosto zaždio i glavom o zid! I to su mi neki ljudi, da bog sačuva!… Od dosade i od gladi moraće čovjek da zavija kao kurjak i da ujeda ljude…
AVDOTJA NAZAROVNA: Prosto bih je rastrgla, grijeh mi ne dušu…
PRVI GOST: Da popijemo jednu, stara, pa ajde u kući! Nijesu mi potrebne tvoje udavače. Kakva, đavo ga znao, ljubav, kad čovjek od ručka ne dobije ni jednu jedinu čašicu?
AVDOTJA NAZAROVNA: Ajde da potražimo.
PRVI GOST: pst!… Polako! Rakija je, čini mi se, u trpezariji, u bifeu. Mi ćemo Jegorušku za vrat… Pst…
Razminu na lijevu bandu.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7777
Objavio Urednik
dana lis 24 2019. u kategoriji Biblioteka, Drama.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst