Pjer i Žan
„Zaista” – pomisli – „niko neće za mnom iskreno zažaliti.”
On je u mislima prelazio sve one koje poznaje, ili koje je poznavao, i u gomili lica, koja su mu prelazila u pameti, śeti se kelnerice koja mu je dala povoda da posumnja u svoju majku.
On se ustezao, ośećajući prema njoj prirodnu mržnju, pa se iznenada riješi i pomisli: „Uostalom, imala je pravo”. I on se osvrnu da nađe njenu ulicu. Pivnica je bila slučajno puna svijeta, a puna i dima. Gosti, varošani i radnici, jer je bio praznik, zvali su, smijali se, vikali; služio je i sam gazda, jureći od stola do stola, odnoseći prazne čaše i vraćajući ih pune piva. Kad je našao mjesto, nedaleko od kase, Pjer je pričeka, nadajući se e će ga đevojka viđeti i poznati. Ali ona je prolazila ispred njega bez ijednog pogleda, sitnim koracima pod svojim suknjama, i klatila se umiljato.
On najzad kucnu o sto jednim srebrnim novcem.
Onda dotrča:
– Šta želite, gospodine?
Nije ni gledala, zanijeta sračunavanjem pića koje je donosila.
– Šta! – reče on – zar se tako pozdravljaju prijatelji?
Ona ga pogleda i reče glasom đevojke koja žuri:
– A! Vi ste to Kako ste? Ali danas nemam vremena. Oćete li čašu piva?
– Da, čašu piva.
Kad mu je ona donese, on reče:
– Došao sam da ti kažem zbogom. Grem na put.
Ona odgovori ravnodušno:
– Tako dakle! A đe?
– U Ameriku.
– Kažu da je to lijepa zemlja.
I ništa više. Zaista, trebalo je biti veoma nesmotren pa govoriti s njom tog dana. Kafana je bila prepuna svijeta.
I Pjer se uputi moru. Kad dođe na pristanište, viđe „Biser”, koji se vraćao s njegovim ocem i kapetanom Bosirom. Veslao je mornar Papagris, a njih dvojica śeđeli su na zadnjem kraju i blaženo pušili svoje lule. Kad su prošli, doktor pomisli: „Blaženi nišči duhom[9]”. I on śede na jednu klupu u namjeri da malo prodrijema.
Kad se uveče vratio kući, majka mu reče, ne usuđujući se da ga pogleda u oči:
– Trebaće ti mnogo štošta za put, a ja sam nešto zbunjena. Rublje sam ti naručila, a bila sam i kod krojača za odijela; ali da ti ne treba još nešto što ja možda ne znam?
On otvori usta da reče „Ne, ništa“. Ali śeti se da mu valja pripremiti sve što treba da se prostojno obuče i sasvim mirno odgovori:
– Ne znam još; raspitaću se u društvo.
On se raspita i njemu dadoše spisak neophodno potrebnih stvari. Kad je primila taj spisak iz njegovih ruka, majka ga je poslije toliko vremena prvi put pogledala i u njenim očima vidio se onaj tako skroman, tako blag, tako tužan, tako ponizan izraz jadnih pasa koje su istukli i koji mole za milost.
Prvog oktobra „Lorena” dolazeći iz Sen- Nazera, uđe u avrsko pristanište, da iz njega krene sedmog istog mjeseca za Njujork; Pjer Rolan zauze malu kabinu, u kojoj će odsad njegov život biti zatvoren.
Kad je śutradan izlazio, on srete na stepenicama majku, koja ga je čekala i rekla mu gotovo nečujnim glasom:
– Nećeš li da ti pomognem da se smjestiš na lađu?
– Neću, hvala. Sve je gotovo.
Ona prošaputa:
– Toliko bih voljela da vidim tvoju sobicu.
– Ne vrijedi truda. Veoma je loša i veoma mala.
On prođe pored nje i ostavi je poraženu i blijedu, naslonjenu na zid. No Rolan, koji je toga jutra pregledao „Lorenu”, govorio je neprestano, za sve vrijeme ručka, o ovoj veličansvenoj lađi i veoma se čudio što njegova žena nije zaželjela da je preglda kad će se na nju ukrcat njihov sin.
[9] Blaženi nišči duhom – u prevodu: blaženi siromašni duhom
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=6057
Objavio Urednik
dana ožu 24 2018. u kategoriji Biblioteka, Proza.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst