V. St. Kinjo – IZGRADNJA I OBNOVA CARSTVA…

Miloje:

– Kako koji narod…!? Evo ste tun ti, tako obla i rumena i ovi momak (mrdnu glavom u pravcu bradatog momka), pa ako nema naroda, stvorite ga…

Sonja:

– Neka Miloje jadan! Đe si tako podranio s takvom đ´oljom pričom i to našte srca, te će te neđe kap trefiti…

Miloje:

– E, mala, nijesam ti ja te sreće da tako lijepo počinem, no mi daj

nešto da se pomognem…

Sonja:

– ´Oli kafu, rakiju ili…?

Miloje:

– Ajde-de! Nemoj mi toga đavola razdvajat..!

(S bukom i zu pozdrav u kafanu ulaze trojica srednjovječnih poluvojno obučenih ljudi tegleći nakakve transparente protiv NATO-a, ničim zasluženih sankcija i drugog, pa pošto ih odložiše uza zid sjedoše za susjedni sto)

Miloje:

– Aaaa, evo naši vrli samoupravljači i novopečeni milijarderi…Dobra vi sreća i sretni puti…, posebno oni u novu svijetlu budućnost. Vidi se da vas očekuju velika djela…

–

Miraš: (jedan od pridošlih):

– Neka de, Miloje, nemo´ ne zadijevat!

Miloje:

– Ne zadijevam, bogomi, no rekoh da ve pozdravim i odam priznanje dostojno vašeg istorijskog poduhvata.

Marko (drugi od pridošlih):

– Batali priču, Miloje, amana ti…No ´ajde, đevojko, daj ovim ljudima nešto da popiju…!

Miloje:

– Ada, garagane, računaš li i mene u te ljude…?

Marko:

– E, kad vidim kakve su ove pare kojima ću da platim, onda slobodno i tebe u ljude uračunati mogu. Mala, kol´ko ti je kafa jutros?

Sonja:

– Po meleona, bogami i to samo do podna, kako mi šef reče.

Danilo (treći od pridošlih):

– Auuu, na što su ove pare došle…!? Barabar ka šužbine..!? Evo ni, umjesto novčanika, treba slamnicu nosit…

(Utoliko u kafanu ulazi jedno kršno, ispršeno, utegnuto i napadno namazano žensko čeljade, pa pošto se samouvjereno osvrnu i ne pitajući sijede za sto bradatog neznanca)

Miraš:

– Vala ne valjaju ove pare baš ništa, kad ih ni kurve više ne primaju.

(Namigujući dobaci novodošloj)

– A..? Je li ovako, đevojko ?

Novodošla:

– Pitaj majku, ćutučino jedna, ona najbolje zna! Kurve ove pare neće jer im se može a ti i tvoja bratija morate… Eto, kakvi vi ljudi, takve su vi i pare…

Miloje:

– E, bogomi, ova mala ima pravo.

Miraš:

– Uh, pogana li si, ne bilo te… No lako je tebe zboriti kad čekovnu knjižicu nosiš među noge… I to onu deviznu!

Miloje:

– Imaš pravo, moj Mirašu.

Marko:

– Ada, Miloje, tebe je izgleda sve potaman; što god ko reče, ti njemu – imaš pravo!