V. St. Kinjo – IZGRADNJA I OBNOVA CARSTVA…

Prvi teritorijalac:

– Privali tun, drtino stara, zbog takvih ka što ste vi mora neko prvo da pogine kako bi vam iz staroga prkna došlo u glavu.

Drugi teritorijalac:

– Uza zid, kad ti zborim!

(Momak ga unezvjereno gleda i u očajničkom pokušaju hvata za zadnji džep)

Miraš:

– Pazi!!! Poteže oružje…

( Pucanj ga prekida dok se onaj momak, pogoĎen, više začuđeno osvrnu i gubeći snagu, pokuša da nađe oslonac… da bi konačno pao u ugao iza stola)

Julka:

– Eto, rekoh li vi ja…

Prvi teritorijalac (zapanjenoj Sonji):

– Ajde, mala, idi zovi hitnu i policiju… Civilnu i vojnu, neka odmah doĎu na uviĎaj a vi drugi ostanite tamo Ďe ste i da slučajno ko što ne dovati, da ga ne snaĎe ista sudbina.

Julka:

– Ne mora ona niđe, no ću ih ja zvat telefonom a vi pazite na ove izdajnike… Ko zna e je možebiti nekakva zavjera pa da i oni iz potaje, ka što umiju, ne potegnu kakvo oružje, pa da ve nađe zlo.

(odlazi kroz vrata sa šalterom i telefonira, dok svi prate njen smrknuti, šalterom uokvireni lik. Istovremeno u prostoriju ulazi poštar Novica, staje sa strane i začuĎeno posmatra)

Novica:

– Što je, ljudi, je li kakva nevolja ili udes..?

Danilo:

– Kako se uzme, moj Novica… Ovi momci, u samoodbrani stukoše nekakvog ojaĎeloga mudžahedina ili kako se ovi špijuni danas zovu…

Novica:

– Kakvoga mudžahedina, jadni ne bili… Otkud vi se oni priziru ovudijen, ka da ste se opjanili, što ne bi bilo čudno u ovo mutno vrijeme?

Miraš:

– Tako se tebe priziralo… Da ovi momak ne bi okretan i brz, ko zna bi li ko od nas preteka´!

Novica:

– A bi li ja moga viĎet toga mudžahedina…?