Smena – Petar Rakočević
Velika nam je čast da na našem sajtu objavimo prvijenac mladog crnogorskog književnika Petra Rakočevića. Ova zbirka pjesama smatramo da donosi osvježenje u književnost našeg govornog područja. Rakočević je rođen u Podgorici godine, đe završava osnovnu školu dok gimnazijske dane provodi u Danilovgradu. Kao maturant počine da piše poeziju i prozne fragmente. Trenutno je student arhitektonskog fakulteta u Podgorici. Dobitnik nagrade „Stanko Simićević“ kao i treće nagrade Festivala poezije mladih u Vrbasu. Objavljivan je u časopisu „Trag“ te kulturnom listu „Ćirilica“ a i zastupljen u Gramatikovom izboru poezije „Zelena neba u nama“.
Redakcija časopis želi mladom književniku što plodniji rad te da će ovo elektronsko izdanje, koje priređujemo uz piščev blagoslov, doprinijeti čitanosti njegovih pjesama. Bez većeg duljenja, pozivamo naše čitaoce da se upušte u ovu zbirku pjesama.
***
Bez posvete.
I
SLUŽBA
Pristupi, rasadniče; Razveži sito mesečevo, dok
ovde prostri svoje semenjače. Pokaži mi glave
Užasa i pretnje; (Pred tobom je brana ogladnele
vode, i negledana služba trogloditska.) Ovde su
Reči tihe, do zemlje razgrnuto sećanje na strah;
Pristupi, i svojom mi sluzi ispiši ime Gospodnje.
PRVI SLUŽITELJ
Pre svetla, prvi služitelj tera mlinski kamen kroz
useve i šumu; U rukama drži tamnu kost kojom
Usmerava golemi teret na sve strane. Kada vidi
zvezdovode, on sklanja kamen u planine, i kost
Prevraće u beli stub manastira; Otvara vrata do
kojih silaze ljudska deca da bi okusila meku krv.
DRUGI SLUŽITELJ
Pre mraka, drugi služitelj grli ženu nad livadom;
Sa njenih toplih grudi pije bistro mleko, gosti se
Voćem koje dozreva u njenim bedrima. Kada iz
noćnih rupišta pristignu zvezdomori, on sklanja
Ženu pod zemlju, iz mleka tamna sečiva otvara;
Tiho diže ruke pune voća, sunčevu misu govori.
POSTANAK ČUVARA
Deca su dotrčala do mojih kolena sa slomljenim
ćupovima i rukama, u pravilnom krugu legla pod
Drvetom koje govori; Videla su kraljevske leptire
kako piju iz glava kamenja, zbirnu glasinu mraka
Nad usnama praznog tela. Za njima su doletele i
potomnice rožnatih voda, bivše nemani, od kojih
Strahuju šumske obale; Kada sastružu snove sa
očiju, deca će kostima uništiti njihov gnezdionik.
DVA ČUVARA
Ovde je mračno kao u sunčevom kavezu, glas i
ruke se jedine tišinom koja otpočinje rituale na
Ravnim stolovima; Nakostrešene tačke ponoći
zalaze preko gradskih stabala, otvaraju vrata u
Mrtvim planinama sna. Ako svane, dva čuvara
će čistiti svoja duga sečiva, zagrliti svoje žene.
DVE ZVEZDE
Na početku, gladna muška zvezda se dokoreni
zemljanom vazduhu druge zvezde; Pipci velike
Svetlosti padaju kao kosa preko ljudskih udova.
Potom, druga zvezda zatvori svoje bele oči pod
Jazbinama koje mirišu na životinjska krzna; Iza
velike svetlosti ogrne plodno glasivo mesečevo.
Ono šta sagori između njih, postane voda; Pada
na zemlju, iz koje rastu drvoredi i nova skloništa.
DVE PESME
Kada imaš dve glave, čuješ četiri zemlje iz kojih
izlaze zvezde i crno korenje straha; Odlaziš tiho
Do prostora gde se mleko suniče bregovima. Iz
četiri zemlje gledaš, kako obleću ivicama sluha
Kosti tame, zemljom dozvane; Kada imaš teške
glave zemlje, čuješ mala pluća tišine u vodama.
APOTEOZA VODE I
Od sunca manje, na zemlji rastu moje crne oči;
Iznutra breg natopljen krvlju, kobnu reč pritiska.
(Do mojih rebara sija mesec, pun gnojiva i buba;
Visoko iznad neba, nasušnje sito vodu uzmiče.)
Dok moje oči korene u suvom vazduhu sećanja;
Nad kolevkom dete, mrtvacu uspavanku pevuši.
* * *
APOTEOZA VODE II
Sišao sam u sebe, i u svoje kosti od belog peska;
Sa bregova i slomljenih stabala, jedan antipod je
Pružio mleko i zemlju, ponudio sito puno zvezda.
Sišao sam u njegovu zenicu od čiste vode, meko
Telo tišine produbio glasom; Dok moja kost i reč
u vidu praznog meseca traju, i masno oko svetla
Nad sitima prebiva; Silazim u sebe, kao u vodu iz
koje ne smem da izađem, u crkvu koja ne postoji.
* * *
APOTEOZA VODE III
Ovde više nema kuće, niti velikog stabla zemlje;
Duboko u nebu zakopane urne pune vode, moja
Nepremerena sećanja na smrt. Ovde sada raste
bela trpeza, a za njom gospodari od kostiju i soli.
Ponekad ustanu, i moje telo kao zvezdu zatvore;
Čuvari sa urnama na glavama gledaju, dok voda
U mojim očima topi bregove i utočišta; Guta bilje
koje pitomo diše, dok mesec u sebi tesni i optiče.
* * *
MOBA
Gradimo kulu visočiju od vazduha, sa čuvarima
vode na krovu; Donosimo svetlo koje raste pod
Zemljom, teško od masti i korenja šuma. Žene
i vetrovi nas opslužuju, nude nam meso kojem
Ne znamo poreklo; Kada ugledamo prvi mesec,
glave nam padaju na stene i mirišu u lakoj tami.
SNOVIĐENJE
Sišli smo do vode sa životinjama i zvezdama, u
zemljane ćupove namili rečni život; Ko nas vidi,
U očima mu porastu crna drveća budućih brda.
Na plećima nosimo džakove pune mesečine iz
Dalekih predela, obla sita tišine; Ko nas probudi
u ovoj tami, gutaće vazduh za panovim stolom.
MREZGA
Zvezde u obliku semena padaju po zemlji; Iz tih
zvezda rastu kuće, otvaraju se crna stabla reči.
U širokoj ravnici gladuju životinje, žene se ljube
i dodiruju oblake; Svoja naopaka krzna pletu na
Visoravni koja podseća na veliko sito. Negde u
grotlu, dve ribe se jedine tamom nastalom pod
Suncem, i vazduhom; Kruže jedna oko druge, u
strašnoj tišini vode zatvaraju crveno oko sveta.
POTRAGA
Tražili smo šume u kojima ćemo voleti svoje žene,
i sagraditi kuće od zemlje i oblaka; Pronašli smo u
Dubokim pećnama prvu vodu, seme crnih šuma iz
kojih dolazi mesec, sa pesmom umesto mleka. Na
Istu planinu smo se vratili sa rukama punim mraka;
Poljubili svoju nerođenu decu ispod čvrstih zvezda.
MREST
Do meseca nadraslo bilje, u bilju mesec teži od
prostora; Pucaju kosti zemlje, tišinom tešnjene
Oči bregova; (Do ramena noćno seme blago se
uzdiže, od grbave smotre strahom omrešteno.)
Dok bilje crnu kosu na vodi koreni, glas sećanja
i glas mraka pronose; Množe tela svetih očnika.
VISAK
Zatvorite svoje prozore: U polju se pene jezive
reči. Spustite tihe zavese; I vaše su oči ranjive
Kao guma; Vi što merite svoje malene kutije, i
jednooka noć još uvek vas pritiska. Mesto zvezda
Blistaju glave paukova; I ta senka koja brižno
pevuši dok prinosi mi visak, moje novo kandilo.
TAMNO SLOVO
Drobi zemlja stablo mesečevo, do meke zemlje
i noć se ugiba; Crkva do čiste vode se peni, nad
Rukama sunčevih gnojiva. Svodnice blago trnu,
dok crvenim jezikom prolistava breg; Tiho rastu
Paučine, lake kostreti, i mesom spregnute glave;
U crkvi zatvoren mesec, opsejava crnom vodom.
USPRAVNA GROBNICA
Stablo nije stablo, već uspravna grobnica glasa;
Tiho šire ruke vode, prazne oči veselih mrtvaca.
(Nad ustima mlake zemlje, bregovi se izmeštaju;
U meni sveto bilje dok trne, mrakovi dok celivaju.
Stablo nije grobnica, već tvrdo telo mesečine; Iz
usta vode pevuše goli, mrtvaci tihi kao deteline.)
Dubokom zemljom sećanja, iz mene voda govori;
Tamnih bregova službu noćnu, očima da zatvori.
PRELOM
Sa prozora gledam svet koji se menja; Biljke mi
pružaju korenje, tamne ribe piju sa mojih tvrdih
Ulegnuća u kostima. Sa krova kuće vidim oblak
čije se ruke vuku po zemlji; Trusne repine vode,
Nepokretne mase svetla, gutaće prste u mraku.
(Sa prvog temena osećam glas koji se prelama.)
GOZBA
Hodao sam obalama, na kojima crno bilje i meso
mirišu; Do svetih čuvara vode proneo umnožena
Tela nečasti i bola. Video sam veliko čudo mraka
i svetlo kako jede ruke čamaca, tesnih od umora
Nerođenog glasa; Sa krajeva vode doneo strašne
pesme bogova, seme smrti sa gozbe kostolomne.
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=6902
Objavio