Smena – Petar Rakočević

II

 

 

 

ŽETVA

Pucao je glas kao kičma, i moja se glava tesnila
u snu; Nad usahlim bregom letelo je drveće, iz

Zle vode je blistao grob. Kao kolevka zemlja se
ljuljala, dok nevidljive žene od umora pevuše; U

Sijušno oko potisnuto korenje i strašna buka:
A moje čisto telo raznose, sišu u toplim rupama.

 

STEGA

Uzima levak i eksere, uzima drveni ram u kojem
spavaju tvrde bude; U moja usta stavlja dvonož,

Između dve vode polaže larvu zemljanicu. Nosi
veliku posudu sa mravima i mlekom, tuče seme

Iznad kojeg sunce raste; U moju kičmu spušta i
poslednju maticu mraka, glavu mrtvog vesnika.

 

KAZNA

Za velikim zemljanim stolom gutaju zvezde; Za
stolom od tvrdih reči, gledaju moju kičmu i crni

Mesec u njoj. Prinose mrtve ruke drveća, gorku
krv vodonosnu; Oko životinje koja diše daleko u

Belim šumama sna. Prinose oštre kotve, i tučak
sa širokim dlanom mraka na držalu; Nad velikim

Zemljanim stolom vremena, pale prostrano telo
glasnika, napujdalo seme udvoglavljenog mesa.

 

SPREG

Negde u prostoru postavljaju velikog čoveka, u
prostoru njegovih vedrih očiju stapaju glave od

Crvene tkanine, i razobličenih kostiju postanka;
U vreme prvog svetopožara, sporo se okupljaju

Nad oknima svesnog potopa, drobe lažna rebra
i konjske vilice preko kojih klizi tama mesečeva.

 

UMREŽENJE

Visoko u oblacima, prastvor pruža stotine svojih
ruku; Dodiruje vrhove planina, prodire utrobice u

Kojima miruju crni rojevi, i glave poljske cvećine.
Jednu od svojih ruku, polaže na moje belo rame,

Kostur budućeg krila čupa iz kičmenice; Praprst
njegov ukazuje na zemlju, čauru drevnog sunca.

 

VODODERI

Na grebenu poraza sede razočeni, tvrde opnice
pružaju preko prostora; Svoje duge ruke vlaže u

Vazduhu i namiču šila sluhom domerena. Iznad
neba vetar uprežu, i kamenu vunu umesto kože

Prevlače; Vodom koja pomera svetlost i tamu, u
rukama mese telo zemlje okorenjeno zvezdama.

 

NOĆNICI

U sobi bez poda, ili velikog sunca, sede u krugu
prostranijem od zemlje; Mozgovi koji se polako

Spuštaju na prste, igraju u mekoj mesečini oka.
Njihove reči su uverljive i glasne, sa unutrašnje

Strane prostora opipljive kao koža; Na jezicima
ponekad ukažu runu, nasušno mleko korenova.

 

KOSTOLOMI

Most je pao, i zemlja je pala; Nad tesnom vodom
kopne gole glave polutana, trnu svetlosni jezici.

(Jedno disanje pomera vazduh; Breg koji mora
postati deo mesa na meni, iznutra oštri senke.)

Od sluha davno skrivena, negde postoji i crkva
puna krvi; U njoj moji kostolomi posude uzdižu.

 

ZVEZDOMOR

U svetlim parovima noćnim, vidi meso i vazduh
samooplodan; Polako prinosi svoje golemo telo

Mesečine, ulice zasipa strahorodnim semenom.
Sa nežnih glava smrtnosti proleva rodnu vodu, i

Glasonosno bilje tišine sabira; Nedomestivo ime
zemlje razmiče, kostima davi zvezde temenjače.

 

KOROVNIK

Obraznik senke sedi na krovu crkve i trebi malo
korenje koje se propinje ka crnom nebu; Polako

Razvlači vidik utreperen mesom vode i gladnim
vesnicima. Neprohodne reči mreste preko noći,

Čupaju svetlosne žile zemlje; NJegovo belo oko
sipi kroz sobe i drveća, sunčevu maticu pohodi.

 

TESNILO

Na moja leđa stavljaju crkvu, dobrežnicu tame i
glavu mesečevu; Gnevni plodonos straha peva

Unutar grebena, lomi kičmu zemljanih oblačina.
Na moja leđa stavljaju pesmu zvezdomornu, uz

Stablo života i smrti, sišu kosti semenice; Vedra
lica dece i žena, crvene sa ramena noćnih aveti.

 

SEME

Do krajeva sveta, pronose sita grozomorna; Do
svoga dvojnika od tame i jezika očima protežu.

Kost pred kost, sablasna tela iznutrice pokreću;
Tamna korenja nogu, pružaju preko svetosnica.

Do moje glave, nad kojom se jedine pomračine;
Sa čistih sita dok dugo cede seme smrtorodno.

 

OGLEDALA

Dok spavaš, strah silazi niz tvoje ruke i hoda po
stanu; Pomera nameštaj, priziva cevi sa zidova.

(Tada ima veliko telo, sa teškim krilima prašine;
Jezik mu je crven kada pije vodu pod svetlima.)

Dok polako umireš, sa rukama na podu; Donosi
posude, u kojima ćeš ogledati svoje bedno lice.

 

PROPOVED

Onog, što moje sablasno ime propoveda vodama;
Čije telo ima oblik pijavice, gnevnog rečnog boga:

Njegove krupne kosti zagledam, zemlju prinosim;
Moja duga služba uvek počinje vodom zatvorena.

(Onog, čije oči rastu na nebu kao tesne paučnice;
Gospodara nemere i umora, užasnog bregotvora.)

 

ČEKANJE STRAHA

U mojim sobama počiva zgneždeno mnogoočje;
Sa kolena zemlje, iz bregova tvrdo sito razapinju.

(Ovo čekanje straha, sazidanog od lakih tela reči;
Gusto pevanje između dve vode, polako nestaje.)

Skliznimo u ruke velikih gospodara odsustva; Niz
njihove uši vise glave neba, golo teme mesečevo.

 

STRAHOVANJE

O mnogom prstima tvojim, vatre uzigrane; Glas
onoga što vreba nad uvalom i larva mesečarka.

Za tvojim stolom sede dva polutana; Dverinjaci
strašni, i dotrajali tišinom nepomerenog mraka.

Podeljene spravarnice, i pogoni besnila; Bacači
senke tvoje oči unose, sunčevu mrenu namiču.

 

DRUGI DOLAZAK

Sanjao sam kako dolazi sa ustima punim pene
i ozveždenim telom; Kroz veliki prostor kako se

Primiče moj strašni gnezditelj. Ponekad samo
uz neko stablo zastane: Moje ime noktom da

Utisne, tihu sreću svetlom dok razvali; Golem
da oslušne orgiju bednih u jutarnjem vazduhu.

 

POSETA

Čuješ li kako rojevi sunce pohode; Zar ne vidiš i
ove ruke od drveta i krvi? Ko ti je glavu pomerio

Sa jednog brega na drugi; U čiju si to kuću ušla
nepozvana? Zašto me meriš tako, kao da znam

Koliko je voda ispod tebe; Nosiš li nam to neku
novu radost: Parče debelog mesa, devičin rep?

 

POMEN

Ustani, raspolućena sunčeva senko; Zavrti nam
glave podno svog stomaka i ruke nam priklešti.

Spusti se u mravinjake i jazbine naše, ogladneli
noćni svate; Sviraj na našim kostima, obnaži se

Nad gustom trpezom. (Dok voda oboleva i trne;
Na očima mrena teška kao breg postaje slovo.)

 

NEMIR

Između dve zemlje, stablo otvara svoja usta od
belog mesa; Zalazi u prostore koji su bučni kao

Gradilišta na nebu. U njegovom korenju, zvezde
se množe, pružaju tanke svetlosti vode koje uz

Pesmu i golemu tugu dozrevaju; Između zvezda
dve zemlje otvaraju puškarnice pune crnih očiju.

 

Naredna stranica

1 2 3

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=6902

Objavio dana mar 10 2019. u kategoriji Poezija. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV