Smena – Petar Rakočević
III
POLA MOLITVE
Ne čupaj dahom svojim kosti prezrelice, glavu i
ruke u beležno klatno zemlje, ne umeraj; Spusti
Telo moje u dve vode, pomeri strahove sa očiju
slabih udova. Ne steži oblakom i burom koja uz
Moja skloništa igra; Dohrani tamno čelo glasom
svojim, rodoslov srama i zlobe gordo blagoslovi.
OSMOSMERKA I
Dole, gde i krošnje naglavačke rastu; U svetlo
prostranstvo od nemila i vlage: Onamo silazim
Da jezikom mozak razdenem, da vodama jezik
procedim. Dok silazim, i glava mi postaje tvrda
Kao zvezda; Dole, kost uz kost sa palikućama i
bukom: Do oblaka sa kojih vrelu gumu pljujem.
* * *
OSMOSMERKA II
Uz goruće i nečisto; Dok lipšem obalama zvuka i
mekšine; Podvlačim se korenju pod pazuhe,
Dušicom u breg. I ovde, svaštočina pesme radi,
uz dokopnelu reku, raskućen i bedan: Pa bežim
Gore, nečijom pljuvačkom i smolom teran; Niz svoju
trulu kičmu, zvezdanim muljem dogoreo;
Dok hodam, i glavom tvrdu zemlju razbolevam:
Voda zatvara oči životinjama, i počinje da peva.
* * *
OSMOSMERKA III
Iz iste vode, duboke, nesvetlo i netama govore;
Ponekad u meni mesec napukne, ponegde se
Zvezda izokrene. Na vrhovima kostiju kad idu,
slični vazduhu, neveseli i meki: Odrazi moji se
Smeju, i pakosnim sluzima prete; Na proplanku
od pepela da se raspevaju, i tvrdi zvuk u mene
Da usele; Dugo se moje puti pene i približavaju,
jedna na drugu jezik opasno vreo da potegne.
* * *
OSMOSMERKA IV
Iz sebe, kao sa brega, gledamo tvrdim očima.
(Zvukom o zvezdu, i vodom niz reč; Dok sunce
Kopni u mokrom vazduhu.) Nad velikom gomilom
od zvezda i slabog zvuka: Kože blistave kao sita.
(Zvukom pod zvezdu, i vodom kroz san; Zemlja se
zatvara dok nam glave padaju dole, duboko.)
* * *
OSMOSMERKA V
U meni smrt miluje svoje vrele koščice; I lažan
se mesec koti nad suvim ustima. Kao oko crne
Rupe, zvezda se nemerila napujdalu zemlju sa
mene da obere. Dok rastem, i zemlja na meni
Postaje dvoglava, veselo igra zvazda krvopija;
Strašnu pesmu i meko zlo sa mene razodeva.
MESEČEVE VODE
Uoči svetih mesečevih voda, moja nevesta semeni;
Gazi preko čvrste rude mleka i stakleno oko zatvara.
Između bregova raste naša postelja od belog zvuka;
Ruke sklanjaju u drveća, dva tela do zvezde ogoljena.
Ni tamno korenje svetlosti ne lomi našu tihu grobnicu;
Noć polako zemlju pritiska, praznu crkvu nad ravnicom.
NEVESTA, SMRT
Sa strahom u naručju, pronašao sam voćnjak u
kojem subrežnici noći spavaju; Glave su im bile
Zatvorene, stomaci puni šumskih pesama. Dok
sam učio drevni jezik ćutanja, dvoruka tama mi
Prisluži bilje, na ogledalu; Kada sam i ja zaspao,
dugo sam sanjao nevestu kako umire u poljima.
GLASNICA
U svojim bedrima nosiš sunce, i kosti do oblaka
obezvežđene; Na glavi koren pun zemlje straha
Čuvanog među vodama. U svojim svovima reči,
koračaš preko nadraslih bregova mesa i beline,
Okrutnih prostora smrti; Na rukama držiš svetlo
koje uzniče verom, nežno meri portu mesečevu.
PRIZNANJE
Ja smem da dodirnem vodu, i da joj kažem čije
negve nosim; Da otvorim bele rupe na zemlji u
Kojima moji sukrvnici seku mesečinu. Prste od
vode umem da pretvorim u nečekanu prazninu
Prostora koji me zatvara; Da ponesem meso iz
tišine glave ka crvenoj svetlosti noćnih semeni.
Ja smem da posedujem mudrost korenja, i nad
velikom klanicom tišine da okupljam zvezde; U
Skloništima na nebu, masnim oblacima punim
mleka, i kostiju reči. Očima zadebljalim od vida
Zvezda, pesmom velikom kao porod mraka; Ne
umem da dodirnem telo vode teže od vazduha.
UMESTO SMRTI
Dugo misliš na korenje koje čuva svoju nepomičnost
u tišini svetla; Vodu okoštalu tvrdim rukama bregova,
Zaustavljenih u rastu. (Postoji oko zemlje, koje cveta
nad mojim leđima; Veliko kao misao rodnoga mraka.)
Dugo misliš na korenje, i naviku vazduha da smanjuje
reči; Kosti koje mrtvački blistaju u podnožju nove kiše.
UMESTO ŽIVOTA
Reč koju gnezdiš umornim kostima lica ima dve
ruke, i glavu od vazduha prepolovljenu; Kostima
Davno pretvorenim u vodu, vazduhom od svetla
zatvorenih očiju mesa. Ti, koji postojiš do mleka
Sazdan i doslužen; Čuvaš poslednje bilje mraka
koji se sužava i trne, lomi prozore kuća u brdima.
UMESTO PESME
Čuvaš jedan kamen dok ne postane zemlja nad
tvojom ustima; Veruješ da reč ima oblik vode od
Koje se prave zakoni odsustva. (Breg ne sme da
ponovi vreme zatvoreno u tišini mesa.) Mnoštvo
Sa kostima jednog neba raste, uz duplje nadima;
Moje mrtvo sećanje prekora, reči drevne i jezive.
UVERENJE
Izgubili smo se među bregovima, u kojima smo
tražili odbegla stada i uplašene potomke; Preko
Stabala dozivali buduće udave, ulogorili se pred
božjom kućom čiji smo služitelji. Kada svane, iz
Nedara ćemo povaditi toteme od crnog kamena,
pod granjem se sukrviti gustim vazduhom šume.
OBDANICA
Kopni sunce zemlju mesečevu; Sunce zemljom
vodu obnoćilo, i tesnim glasom vodu dokostilo.
Raste mesec svetlom okopnelim; Svetlom vode
do zemlje podrhtava, i teška svirala noć donosi.
Besna voda kosti uzemljila; Glas koji umire nad
gradom, i sunčevu zvezdu bregom obvodnjava.
CELIVO
Svetlo koje pamtiš nije sunce, nego prva ćelija
mraka; Zavoleo si zvezdu, načinjenu od očnog
Premora, zatvor prostraniji od mnoštva celosti.
Glavonosno tkivo reči se uspinje preko ograda,
Posmatra strašnu budućnost izmene; Čekao si
blažene otrove tame, vrenje zvezdanih sokova.
MOLITVENIK
Do kosti oglodan kamen, do čiste vode i sunce
razorano; U crkvi koja se polako ruši, stojim nad
Ogledalom. U tom ogledalu moje divno sećanje
na breg, i zaustavljeno bilje mraza; Dok presveti
Rastu, glavu mi otvaraju i dube: Onamo, odakle
se prvo mleko belasa, odakle cevi jezu razvode.
OPOZIV NOĆI
Progovorim, ne bih li poverovao u veliku snagu
noći da ljude pretvara u delove zemlje; (Odavde
Se jasno vide mali tragovi ćutanja koji i vode do
smrti.) Progovorim, sa rukama na leđima preko
Stašnih uvala u vazduhu i polju. (Noć je gladna,
sa očima uprtim u mene, surovo lice Gospoda.)
OPELO
Nizvodno poneh mesečevo seme; Nad tamnim
brdima lome kosture drveća, podižu brane krvi.
Ja domišljam jezik vode zastao u kostima; Dok
gusnu zidovi staha, i zemljom gospodare mrtvi.
Glasom sam čuvao vazduh, a zvezdama plodio
san; Umorna vise tela, od vode krvavim brdima.
ZAHVALNICA
Na pragu prve vode, biljke jedu čovečju zvezdu
koja živi izvan reči i oblaka; Iza dalekoh predela,
Glasnice nastanjuju rupišta mraka, raznose vid
zemljanog semena. Na vratima velikog potopa
Daruju životinje, manje od zvezda; Ljudi dolaze
sa decom oko vrata, i grle snažne čuvare tišine
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=6902
Objavio