DALEKO U NAMA

ESMA: Ideš sumračnom stazom jednog sna
Na pozornici se pojavljuje putnik – GRADINAR
HERA: Kakav neobuzdani oganj gori u tvojim očima.
              Kakvu si čarobnu, strašnu riječ
              pročitao na zvijezdama nebeskim?
GRADINAR ĆUTI
HERA: Ako ti nije stalo do veselih gozbi,
              ako ti treba mira, pogasićemo svoja svjetla
              i naše će harfe umuknuti
ESMA: śeđećemo mirno u mraku,
              u šapatu lišća
              a umorni će mjesec
              prosipati blijede zrake (prilazi mu)
ESMA: O, putniče!
              kakav te nesani duh
              dodirnuo iz srca ponoći?
GRADINAR: Dok vi dolazite
                         i kupujete na trgu
                         i vraćate se doma natovareni robom,
                         mene dodirnu draž
                         vjetrova bez zavičaja.
                         Oslobodio sam srce briga.
                         Sve što sam imao ostavio sam daleko za sobom.
                         Sad jurim preko humova i dolina.
                         Krstarim kroz bezimene zemlje
                         goneći zlatnog jelena.
                         Gonim zlatnog jelena.
                         Smijte mi se prijatelji
                         ali ja jurim za utvarom koja me začikava.
                         Jurim preko humova i dolina.
                         Prokrstario sam bezimene zemlje
                         goneći zlatnog jelena
HERA: Išao je jednom neki ludak
              da traži kamen mudrosti
              Kosa mu je bila razbarušena,
              poblijeđela od sunca
              i pokrivena prašinom.
              Bio je mršav kao sijenka
              stisnutih usana
              kao zatvorene vratnice njegovog srca,
              upaljenih očiju, kao svjetlost svica
              koji traži svoga druga
ESMA: Pred njim je rikao beskrajni okean.
              Brbljivi talasi ćaskašu neprestano
              o skrivenim blagima,
              rugajući se bezumlju
              koje ne razumije šta oni misle.
              Može biti da mu više nije preostala nikakva nada,
              pa, ipak, nije htio odmora
              jer mu je traženje postalo život
TEA: I kao što okean uvijek
          k nebu podiže svoje ruke za nedokučivim
          I kao što zvijezde kruže u krug
          a traže ipak metu koja je nedostižna.
          Isto je tako išao ovaj ludak,
          usamljenom obalom,
          da traži kamen mudrosti
 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2074

Objavio dana maj 30 2012. u kategoriji Drama. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV