Paštrovske isprave

У суботу, 7.септембра у 21 сат на Тргу између цркава у будванском Старом граду у оквиру 3. књижевног фестивала Ћирилицом о Паштровским исправама, корпусу докумената насталих на простору Паштровића у периоду од XIV до XIX вијека, говориће проф. др Јелица Стојановић и проф. др Миодраг Јовановић.

Паштровске исправе су вриједан су извор за политичку, етничку, културну и језичку историју Паштровића.

О Паштровићима су писали бројни истраживачи, а паштровске исправе већ су постале препознатљиве као документи специфичнога формулара и карактеристика. Поред појединачно објављених паштровских исправа у разним часописима и различитим поводима, објављене су три посебне збирке: Паштровске исправе XVI–XVIII вијека, под уредништвом Ивана Божића, Бранка Павићевића и Илије Синдика, Цетиње, 1959. у издању Државног архива Црне Горе; Паштровске исправе, књ. 2, приређивача Јована Бојовића, Мирослава Лукетића и Божидара Шекуларца, Будва, 1990. године у издању Историјског архива Будве, те Паштровске исправе, књ. 3, приређивача Б. Шекуларца, Петровац на мору, 1999. године. У припреми је и четврта збирка Паштровских исправа коју ће уредити проф. др Јелица Стојановић.

Све што је објављено представља само мали дио сачуване грађе. Готово да нема ниједнога познатог архива на простору бивше СФРЈ у којем се не налазе документа из Паштровића – у Сарајеву, Загребу, Задру, Београду…

Већина исправа настала је у самим Паштровићима, било да су сачуване у оригиналу, било да су преведене на талијански језик, и различите су садржине. Занимљиво је да се највише исправа односи на Манастир Градиште, затим Прасквицу, Режевиће, Цркву Св. Илије на Kастиу, те на опште стање у Паштровићима и њихов однос са сусједима.

Општа карактеристика паштровских исправа као правних аката јесте постојаност њиховог формулара који се задржао кроз више вјекова, тако да се готово може говорити о његовом специфичном препознатљивом облику и о посебној паштровској канцеларији.

Сви документи у збиркама писани су на папиру различите провенијенције. Писари су били, углавном, калуђери или овлашћени од паштровскога Збора нотари под називом „канзалијери“. Што се језика ћириличних исправа тиче, народни језик је чистији што је документ старији.