Bauk

Ko to jezdi tako pozno kroz noć i vetar taj?
To otac sa čedom svojim kroz pusti jaše kraj
Dok vije vihor besni i strašna seče stud,
On dete svoje grli, o toplu greje grud.

Što sine skrivaš tako lice i pogled svoj?
Bauka zar ne vidiš, oče, u noći toj?
Bauka, krunu onu i njegov dugi skut?
To sine, noćne magle prelaze neba put.

” O drago čedo, hodi i podji sa mnom ti!
Prekrasne igre mnoge zajedno ćemo igrati,
Po obalama cveće šareno ćemo brat’
Majka će moja tebi zlaćeno ruho dat.”

O oče, zar ne čuješ šta zbori bauk taj,
Kako me tiho zove i mami u svoj kraj?
Smiri se, čedo moje, to nije bio glas
Iz suhog lišća vetar pozdravlja šumom nas.

“Hoćeš li, slatko čedo, hoćeš li kraju mom?
Tebe će moje kćeri paziti ljubavlju svom
One će noću igrat’ lagani tanac svoj
I ljuljaće te brižno i pevat’ slatki poj”

O oče, zar ne vidiš otud u onaj mrak
Da baukove kćeri rukom mi daju znak?
Da čedo moje, vidim, al’ tebe vara gled
To noćni vetar starih povija vrba red.

“Ja volim čedo tebe i lice što ti sja,
Nećeš li milom, silom odneću tebe ja!”
O oče, on me hvata, bauk me grabi sad,
Bauk mi,oče, evo zadade bol i jad!

Dubokom prožet jezom otac uspori gred
U naručju mu sinak od bola bled,
A kad je pred dom stig’o s mukom i jadom svim,
Mrtvo čedo bilo na grudima njegovim.

 

Johan Volfgang Gete

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=1829

Objavio dana Nov 6 2011. u kategoriji Poezija. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV