Meša Selimović: „Najteža stvar za pisca je pozitivan lik“

Milović: Vi ste uglavnom razlučili istinu od poezije u „Tišinama“? Ko je onaj, ja pitam bukvalno, ja ne mislim na to, ko je „taj Duško“, ko je „onaj ljekar“, koje „moj brat među ovim ljudima“, ko je Šestan, koja je to rijeka o kojoj govorite u svome romanu? Koji je to „stari fakultet“? Je li to zgrada Filozofskog fakulteta u Beogradu na kome ste studirali? Koja je to Lila? (Sjetih se ovdje Lili Schönemann.) Ko je to Misita? „Grobljanska ulica“ biće po svoj prilici ulica u Beogradu koja vodi put groblja? Ko je Olga? Je li postojala? Ko je njena „starija tetka Bika“? Ko je ona „mlada žena“, koju „ni u mislima ne možete da je nazovete imenom“? Ko je Mira? „Dušanov grad“ je sigurno Skoplje? Ko je ona „profesorica iz redakcije“? Koji je to „univerzitetski park“? Je li to park ispred stare zgrade Filozofskog fakulteta u Beogradu? Gdje je hotel „Palas“? U Beogradu? Ko je Minja? Ko je taj Jovanović? Ko je onaj „brat koji je poginuo u borbi“? Eto to..

Selimović: To su sve lokaliteti iz Beograda. „Dušanov grad“ je gostiona čuvena, restoran na Terazijama. Fakultet je Fakultet, Univerzitetski park – sve je to iz Beograda. A ličnosti – to su ličnosti s kojima sam se susretao, manje-više, uglavnom sve su postojale.

Milović: Nijesu prava imena?

Selimović: Ne, ne, nisu.

Milović: O lokalnoj boji u Vašemu romanu „Tišine“? O istorijskoj boji u Vašemu romanu „Tišine“. O jeziku i izrazu u Vašemu romanu „Tišine“? Tu nema mnogo turcizama?

Selimović: Lokalna boja je toliko koliko se odnosi na stvarni Beograd. Ja Beograd veoma volim, i to podsjećanje na ulice, na zgrade, na ono što sam ja doživljavao, gdje sam živio – za mene je bilo neophodnost. To je jedna uspomena koja je neizbrisiva. Toliko ima lokalne boje.

Jezik je dosta, rekao bih, intelektualistički možda. Nije toliko sniman sa ulice, mada ima tačno izraza vremena, naročito recimo, u onoj kafani kad se govori o raznim stvarima koje su tada bile značajne. Turcizama nema uopšte, jer se u toj sredini ne pojavljuju.

Istorijska boja je onoliko koliko sam je ja doživio iz tog vremena, iz svog ugla. Prema tome, to nije neka objetkivizacija, to je jedna subjektivna vizija istorije. Prema tome, ipak je nekakva istorija.

Milović: Jeste li u toku drugoga svjetskoga rata živjeli po pećinama kad ste bili u partizanima? Gdje su te pećine? U Bosni možda?

Selimović: Pa, to nije moj doživljaj. To je doživlaj moga brata. Ali, to čovjek u kompoziciji uzima i kao svoje, i ja osjećam svu težinu. Jedanput sam samo bio u jednom uskom prostoru, u Majevici, u nečem sličnom kao što je pećina, i vrlo sam intenzivno doživio taj strah uskog prostora.

Milović: Je li zemunica to bila?

Selimović: Ja sam ulazio u zemunice namjerno, ali nisam živio nikad. Ja sam uvijek bio s puškom u ratu. Nisam išao pod zemlju. Ali sam namjerno ulazio da vidim kako je to, i jednostavno, mislim da je užasno. To je jedna bespomoćnost koja je strašna. Ja sam se cijelog rata upravo bojao toga, da ne budem ranjen i da ne bih bespomoćno ležao negdje u nekoj zemunici, u nečemu, kako smo mi to zvali, „bazi“. To je strašno. To je strašno, i taj osjećaj straha, koji nisam ja stvarno doživio, ja sam unio u svoje djelo.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=4639

Objavio Urednik dana velj 19 2016. u kategoriji Biblioteka, Naš jezik, Razgovor. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst