Meša Selimović: „Najteža stvar za pisca je pozitivan lik“
Milović: O majci. Molim Vas.
Selimović: A majka je živjela za oca. Ona je, prosto, uz jednu jaku ličnost bila u sjenci. Ona ga je voljela. Malo je reći voljela, ona je obožavala tog čovjeka.
Milović: Je li mnogo mlađa bila?
Selimović: Pa jeste, bila je jedno petnaestak-dvadeset godina mlađa, ali ona je znala za život samo preko njega, mada on nije baš bio idealan muž. A kad je otac umro, ona je jednostavno prestala da živi. Uopšte nije više smatrala da išta njoj pripada od života i od radosti. Mislim da se nije ubila samo zato što je vjerovala. Samo zato se nije ubila. To je bila najveća ljubav koju sam ja vidio ikad. Samo je meni bilo normalno. Ja sam tog oca dosta idealizovao. Ja sam ga smatrao stvarno nečim što se ne susreće uvijek.
Milović: O majci, molim Vas, još nešto. Je li nježna bila? Šta ste od nje naslijedili, po Vašem mišljenju?
Selimović: Ona je bila dosta tiha, povučena. Ona je vjerovala, klanjala se stalno. Tako da smo mi malo pošli drugim putem. I pored ljubavi, osjećalo se to da je taj novi duh, koji je njoj stran, malo bio prepreka za suviše veliku bliskost među nama.
Milović: Ima u „Tišinama“ razgovor između sina i majke. Da li ste na sebe mislili?
Selimović: Pa otprilike tako.
Milović: Kad pročitah poglavlja iz Vašega romana „Tišine – Amazonka :
„Prolazi dan, dva, tri, ne znam koliko, a ja čekam da se nešto desi. Siguran sam da će se desiti, radost neka, ljubav, ma šta što nije mrzovoljno sivilo dana i noći“.-
Ovo me podsjeti na divnu pjesmu Dobriše Cesarića „Povratak“:
„Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti – velim,
Ali ja ne znam da li da je želim
Ili ne želim. . .“
Jeste li čitali pjesme Dobriše Cesarića?
Selimović: Jesam. Nisam mislio na to. To je jedna koncidencija.
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=4639