Anselmo i Lotario
„Zasad mi nije moguće“, reče Leonela; „jer sam zbunjena; ostavi me do ujutru a onda ćeš od mene doznati stvari da ćeš se diviti; a budi uvjeren da onaj što je skočio kroz prozor momak iz ovoga grada, koji mi je dao riječ da će me uzeti.“
Anselmo se zadovolji time i naumi da dočeka rok koji je od njega tražila, jer mu ni na kraj pameti nije bilo da će čuti što protiv Kamile, pošto je u njenu vrsnoću bio tako uvjeren i siguran. On dakle ode iz sobe u kojoj je zaključao Leonelu, rekavši joj da odande neće izaći dok mu ne kaže ono što reče. Odmah ode Kamili i reče joj sve što mu se desilo sa njenom služavkom i kako mu je obećala da će mu otrkiti velike i vrlo važne stvari. Nije nužno pominjati da li se Kamila prepala ili nije, jer je obuze toliki strah i užas, misleći zbilja – a i mogla je to da misli – da će Leonela kazati Anselmu sve što je znala za njenu nevjeru, pa nemade hrabrosti da pričeka da li joj je sumnja osnovana ili nije, nego još onu noć, kad joj se učinilo da je Anselmo zaspao, pokupi najskupocjeniji adiđar[18] što ga je imala i nešto novca i izađe iz kuće da je niko nije opazio, pa ode Lotariju, kome kaza šta se desilo, pa ga moljaše da je prikrije ili da se oboje sklone neđe đe bi bili sigurni od Anselma. Kamilin izvještaj tako zbuni Lotarija da joj ni riječi ne znade odgovoriti, još manje mogaše na šta da se riješi. Najposlije predloži da odvede Kamilu u jedan manastir, đe je jedna njegova sestra bila opatica. Kamila pristade na to, pa sa žurbom koju je stvar iziskivala odvede je Lotario u manastir i ostavi tamo, pa i sam ode odmah iz grada, nikome ne javivši za svoj odlazak.
Kad svanu, ne uzimajući na um da Kamila nije pored njega, Anselmo ustade sa željom da čuje šta je Leonela šćela da mu reče, i ode tamo đe ju je bio zaključao. Otključa sobu i uđe, ali u njoj ne nađe Leonelu, samo viđe o prozoru spuštene nekolike krevetne čaršave nadvezane, znak i dokaz da se onuda spustila i udaljila. Odmah se vrati vrlo tužan, da reče Kamili, i sav se prenerazi kad je ne nađe u postelji, ni u svojoj kući. Pitaše za nju čeljad, ali mu niko ne znade dati odgovra. Tražeći Kamilu, slučajno opazi njene kovčege otvorene i da iz njih nema većine njenog nakita, čime se uvjeri sasvim o svojoj nesreći da mu jadu nije uzrok Leonela. Onako kako je bio, još neobučen sasvim, žalostan i brižan, ode da javi za svoju nesreću svom prijatelju Lotariju; ali kada ga ne zateče doma i sluge mu njegove rekoše da je one noći otišao od kuće i da je ponio sav novac što ga je imao, mislio je da će da poludi; a da bi se sve to bilo kako ne valja, kad se vrati kući, ne zateče tamo nikoga od posluge muške i ženske, nego kuća bješe pusta i sama. Ne znade šta da misli, reče i čini, i malo-pomalo stade ga ostavljati pamet. Pogleda se i viđe se ujedanput bez žene, bez prijatelja i bez čeljadi, činjaše mu se da ga je ostavilo i nebo nad njim, a nadasve viđe se bez časti, jer u Kamilinoj pogrešci vidio je gubitak časti.
[18] Adiđar- 1. uspomena, darovani predmet za uspomenu 2.dragulj, dragi kamen; nakit 3.pren. hip. takva osoba, zlato
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=5232
Objavio Urednik
dana stu 10 2016. u kategoriji Biblioteka, Proza.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst