Obrazovanje slobodnog naroda presađeno među isprepadane

Zvonio je telefon. Jasna: Što činiš?

– Evo peglam i mislim o Finskoj. Postoji li način da dođem do ministra prosvjte i kažem mu nešto o ovoj formalnoj reformi?

VIŠE EKSPERATA NEGO

BROJA STANOVNIKA

Jasna je sve objasnila:

– Kad pokucaš na vrata birokratskog aparata i kaže: ”DA” – ministrova tajnica – sekretarica (ako do nje dođeš jer i sekretarice imaju svoje sekretarice) dakle, ako imaš sreću da dođeš do „glavne“ ona će tražiti da joj faksom pošalješ najavu razgovora, rezime onoga o čemu ćeš da pričaš. Sve je pod kontrolom – kapiraš? Ne znam šta da pošlješ odgovor je isti: Ministar je veoma zauzet, i uputiće te na telefon nikog od njegovih pomoćnika. Ako imaš vremena na bačanje ti onda telefoniraj pa ako ti se neko javi i uspiješ da zakažeš sastanak doći na razgovor koji će biti u suštini neozbiljan, što se njih tiče. Primiče te onako u prolazu, s nogu, ka na ”STANI – PANI” u Nikšiću. Klimaju glavom, na jedno im uvo ulazi na drugo izlazi, drn – zvrc. Mlaćenje. Viđi nešto: više u Crnu Goru ima eksperata nego nevladinih organizacija. Ne, no, smijala se Jasna, više eksperata no broja stanovnika.

– Znala sam, vidim, da se preko ličnih veza rješavaju lični problemi koji su zapravo opšti problemi. Ma, probaću da dođem do tog đovjeka.

– Ma nemamo državu, Milena, svati i svi se ponašaju tako ko da je nema. Glavna vijest u dnevniku državnog servisa: đetić, sportista vrhunski, iz Zete. Predstavljao Crnu Goru na nekom međunarodnom turniru. Desi mu se nesreća. Na takmičenju. Od povrede postane invalid. I umjesto da država stane iza njega i plati njegovu operaciju u inostranstvu naši polupismeni, isprepadani, jado-novinari sa servisa TV napravili reportažu. Traže pare od naroda, pomoć za operaciju.

– Bože, koliko je sve to primitivno! Umjesto da novinar ode u Vladu Crne Gore i pita: zašto ne platite operaciju mladiću koji je predstavljao državu na čijem ste vi čelu?

– E moja Milena! To bi slobodan novinar pitao. Ovo su robovi, isprepadani. Oni znaju samo za ono: „Fala braćo, drži tata“. Sječaš se Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti“?

– „Fala braćo, drži tata“. Bože mili, niko nema osjećaj da je država snaga koja treba da pomaže njenim stanovnicima.

– Ne, država je tu da te dere. Ova naša je grđa od turske okupacije. Svi vele za PDV – Pola Daješ Vladi i smiju se. Normalno im što ih država dere. Ženo! Niko se ne buni zbog poreza. Svi na šape jer niko nije čist. Sistem koji je na snazi napravio je od ljudi sitne prevarante. Svi se snalaze, švercuju, sebi čestitaju zbog toga. Ne shvataju u kakvoj su mreži. Sami sebe zapliću i glasaju za to. Ma pi!

– Svijest. Jasna, kako svijest podići na viši nivo?

– Nikako jer oni to ne žele.

– Treba naći način. Proces osvješćivanja je spor ali se dešava. Zajedno ćemo raditi na tome. Nemoj da mi izmičeš.

– Ma ne izmičem se nego na trenutke pomislim kako spasa ovom narodu nema… Ajde vidimo se kod mene sjutra, imaćete da rintate poprilično. Ništa nije čišćeno deset dana.

– Važi, završila je razgovor Milena i nastavila da pegla i misli o inkluzivnom obrazovanju, uvozu iz Finske. U siromašnoj zemlji i duhovno i materijalno, sve što je džabe dobrodošlo je. Džabaši. Koja li je to oranizacija iz Finske platila svoje ljude da dođu u Crnu Goru i presađuju svoje obrazovanje? Da li ti ljudi znaju kakav je sistem obrazovanja kod nas? Ovi koji su došli ništa ne istražuju samo pričaju. Edukuju nastavnike, i ništa ne vide i ne žele da vide da u našem sistemu obrazovanja nema mjesta za talente. Oni neće da vide ni kako normalni ljudi stradaju… Koji primitivizam i nekritičnost. Bože koliko je narod izgubljen govore i ovi festivali – bez razloga. Festivali radi festivala. Ima li manje zemlje sa više festivala? Zna se da su festivali javne proslave koje se održavaju zbog nekog razloga: najčešće su to religiozna vjerovanja, datumi nečijeg rođenja, događaji iz istorije zemlje. A kod nas, Bože sačuvaj, bez smisla i sadržaja… Zvono na vratima, Boris donosi sir i jaja…

– 2 –

Bosiljka Kankaraš