Anselmo i Lotario

Nakon duga vremena najposlije naumi da ode na selo svome prijatelju, kod kojega je bivao kad je davao prilike da se ta cijela nesreća načini. Zaključa vrata od kuće, pojaše konja i sav klonuo digne se na put; ali jedva što je prešao pola puta, savladan svojim mislim morade da sjaše i da priveže konja za jedno drvo, kome kod stabla klonu tužno i bolno uzdišući. Tu ostade do večeri, a tada ugleda čovjeka jednog na konju da ide iz grada. Pošto ga bješe pozdravio, zapita ga šta ima novo u Florenciji. Građanin mu odgovori:

„Veoma čudno nešto, što se odavno nije u njoj dogodilo, jer se javno govori da je Lotario, onaj veliki prijatelj bogatog Anselma, koji je živio u San Đovanu, noćas ukrao Kamilu, Anselmovu ženu, a i ovoga je nestalo. Sve to rekla je jedna Kamilina služavka koju je noćas gubernator uhvatio kad se u čaršavu spuštala sa prozora na Anselmovoj kući. Ja upravo ne znam kako je ta stvar bila, samo znam da se sav grad čudi tome događaju, jer se niko nije mogao nadati takvom poslu kod velika i tijesna prijateljstva među tom dvojicom, koje je, vele, bilo toliko da su ih zvali oba prijatelja.

„Da li se slučajno zna“, zapita Anselmo, „kojim su putem udarili Lotario i Kamila?“

„Ni najmanje“, odgovori građanin; „iako je gubernator učinio sve što je mogao da ih nađe.“

„E, srećan vam put, gospodine“, reče Anselmo.

„Ostajte zbogom“, odgovori građanin i ode.

Na ovakve kobne glase Anselmo skoro da izgubi ne samo pamet  nego i da ga život ostavi. Podiže se kako je mogao, i stigne do kuće svojega prijatelja, koji iako mu nije znao za nesreću, ali kad ga je vidio blijeda, malaksala i klonula, domišljao se da ga je snašlo kakvo veliko zlo. Anselmo odmah zamoli da mu dadu postelju i što treba za pisanje. Učiniše tako i ostaviše ga u postelji i sama jer je on tako tako zahtijevao, i još da mu zaključaju vrata.

Kad dakle ostade sam, iznese pred svoje uobraženje svoju nesreću tako živo da, po samrtnom čuvstvu koje u sebi ośećaše, jasno viđe da mu je tu životu kraj; zato naumi da ostavi glasa o uzroku svoje neobične smrti; počne dakle da piše, ali prije no što napisa sve ono što je htio, izdade ga dah i on ostavi život u ruke jadu, koji mu je pričinila njegova neoprezna radoznalost.

Videći domaćin da je već kasno, a Anselmo da se ne javlja, naumi da uđe da vidi nije li mu bolest nagore okrenula, pa ga nađe đe ničice leži, pola sa tijelom na krevetu i pola na stolu, na kojem bješe list hartije ispisan i raširen, a on još držaše u ruci pero. Domaćin mu priđe, pošto ga bješe zovnuo, uze ga za ruku kad mu se on ne odazva, i našašvši da je hladna, viđe da je mrtav. Začudi se i prepade se jako, te sazva ljude iz kuće da vide kakva se nesreća desila Anselmu, a najposlije pročita list, na kojem je poznao njegovu ruku i đe su bile ove riječi:

„Luda i neoprezna želja oduze mi živor. Ako glas o mojoj nesreći dopre do Kamilinih ušiju, neka znade da joj praštam, jer nije bila dužna da čudesa tvori, niti sam ja trebao da od nje ištem da ih čini; te pošto sam svojoj sramoti sam bio kriv, to nema rašta. . .“

Dotle bješe Anselmo napisao, tako da se viđelo da ga je tu ostavio život, niti je mogao da dovrši što je počeo.

Śutradan prijatelj izvijesti srodnike Anselmove o njegovoj smrti, a oni su već bili čuli za nesreću i znali su u kome je manastiru bila Kamila, tako reći i sama u stanju da ide sa mužem na onom prinudnom putu, ne radi vijesi o umrlom mužu, nego radi onoga što je doznala za odsutnog ljubavnika. Kažu, ako se viđela kao udovica, ipak nije šćela da ide iz manastira, još manje da položi zavjet kao duvna[19], dok prije nekoliko dana ne dobi glas  da je Lotario poginuo u boju, koji je u to vrijeme bio između gospodina Lotreka i velikog kapetana Gonsala Fernandesa od Kordobe u kraljevini napuljskoj, kuda je otišao bio pozni pokajni prijatelj. Kada Kamila to ču, položi zavjet i do malo dana dovrši život u svirepom naručju tuge i žalosti.

Tako dovršiše svi zbog onako luda početka.

 

 

 

[19] Duvna – redovica, časna sestra, dumna

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=5232

Objavio dana Nov 10 2016. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV