Anselmo i Lotario

„Pa i da je poznaje“, odgovori Lotario, „ne bih ja ništa krio, jer kada ljubavnik hvali svoju damu sa ljepote i opisuje je kao svirepu, ne nanosi nikakav uštrb[14] njenom dobrom glasu; ali bilo kako mu drago, toliko znam da sam juče sročio sonet na okrutnost te Kloride, koji ovako glasi:

 

S o n e t

Slađani sanak kad u noći tihoj
Sve smrtnike na zemlji svlada,
Plačevni[15] račun mog velikog jada
Nebu ja dajem i Kloridi mojoj.

 

I onda kad se sunašce pomalja
Na ružičastim istočnim vratima,
S bolnim jecanjem, s gorkim uzdasima
Moje se staro vajkanje ponavlja.

 

I kad sunce sa prijestola sjajna
Ognjene zrake zemlji šalje prloj[16]
Plač i uzdah jače srce tre mi.

 

Noćca se vraća, s njom tuga mi trajna,
I uvijek nađoh u borbi mi crnoj
Da su nebesa i Klorida nijemi

 

Vrlo se dopao sonet Kamili, ali još više Anselmu, koji ga  hvaljaše i reče da je dama preko mjere svirepa, kad se ne odziva takvim iskrenim ośećanjima. Na to reče Kamila:

„Da li je zbilja sve istina što zaljubljeni pjesnici reku?“

„Kao pjesnici, ne kazuju istinu“, odgovori Lotario; „ali kao zaljubljeni uvijek ostaju nemoćni da iskažu sve što ośećaju.“

„O tome nema sumnje“, prihvati Anselmo da bi kod Kamile potpomogao i potvrdio Lotariova ośećanja.

Ali Kamila isto tako nije marila za Anselmovu majstoriju kao što se već sasvim zaljubila u Lotarija, pa kako su joj se dopali njegovi stihovi, a još više što je znala da se njegovo uzdisanje i stihovi tiču nje i da je upravo ona Klorida, zamoli ga da reče još kakav sonet ili druge stihove, ako ih zna.

„Znam još jedan“, odgovori Lotario; „ali bih rekao da nije tako dobar kao onaj prvi, ili, da se bolje izrazim, da je lošiji, a možete suditi i sami, jer ovako glasi:“

 

S o n e t

 

Znam da mrem; pa sve nek se ne vjeruje,
Radije sebe gledao bih mrtva,
Dušmanko lijepa, kao tvoja žrtva,
Neg’ da se kajem zbog ljubavne struje.

 

Kad odem smrti, njenom perivoju,
Lišen života, slave i milošta,
Na mome srcu otrovanom, jošte
Viđećeš sliku izvajanu tvoju.

 

Svetinju ovu čuvam za čas strašni,
Kojem se nadam sa moje stalnosti,
A ovu krijepi svireposti ti kruta.

 

Teško mornaru uz danak oblačni
Po tuđu moru, punu opasnost,
Pristanu zvijezda đe ne kaže puta!

 

I ovaj drugi sonet pohvali Anselmo, kao što je činio sa prvim, i na taj način dodavaše kariku po kariku lancu kojim je sklapao i stezao svoju sramotu, jer kad ga je Lotario najvećma sramotio, on mu je govorio da mu je čast što čistija; i što je Kamila kod svega toga većma padala po stepenima do svoje prezrenosti, penjala se ona u mišljenju njenoga muža na vrhunac vrline i dobra glasa.

Međutim desi se da se Kamila jedanput kao i inače nađe sama sa svojom služavkom, pa joj reče:

„Sramote me je, draga Leonela, što vidim kako sam malo umjela sama sebe da cijenim, jer valjalo je da je Lotario tek po nekom vremenu došao do potpuno uživanja onoga što sam mu tako brzo predala od svoje volje. Bojim se da će mi naglost ili lakoumnost prezirati, a neće uviđati da njegovoj silovitoj navali nijesam mogla odoljeti.“

Naredna strana

[14] uštrb – šteta

[15] plačevan – bijedan, jadan, mrčen

[16] Prlo – (im.) strmo zemljište bez drveća Prlo (prid.) – strmo i ogoljeno

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=5232

Objavio dana Nov 10 2016. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV