Reagovanje na roman “Šćer”

Kao neko ko se bolestima zavisnosti bavi 32 godine, kao neko ko se budi sa mislima hoće li danas biti slobodnih mesta na odeljenju za nove pacijente, doručkuje sa mislima da li onaj zavisnik od heroina ima obroke kad je na ulici,  posle posla sedi kod kuće i čita sve o tome šta je ko rekao ili napisao o narkomaniji, kao neko ko šeta sa svojom decom, a razmišlja o heroinu i marihuani u okruženju i njihovoj dostupnosti, kao neko ko spava sa svojim mužem a misli o TV emisijama o zdravoj upotrebi marihuane i kao neko ko svoj životni vek provodi sa zavisnicima i u radno i van radnog vremena…veoma rado sam se odazvala vašem pozivu i čast mi je da sam danas sa vama.

Knjigu sam veoma brzo i zainteresovano iščitala jer je upravo istinita slika tragičnog odrastanja jednog dela naše dece i još tragičnije patnje majki takve dece i svih članova porodice.

Evo da je analiziram na svoj način – da uporedim opise pisca i moje doživljaje. Neke delove kao da sam ja pisala iz iskustva sa mojim zavisnicima.

Istina je bolna i  ne možemo je zaobići. Činjenica je da nam mladi žive u virtuelnom svetu daleko od realnosti, kao i da su sva merila vrednosti poremećena.

Oko nas su pravila o slobodama i pravima – pravima dece, pravima pacijenata pravima, ovih i onih, samo mi obični ljudi, mi obične majke nemamo nikakva prava. Desilo mi se da se devojka koja je došla na par dana prakse u trećem razredu srednje medicinske škole zaljubila u zavisnika- zatvorenika i dilera, a prava deteta mi nisu dozvolila da upozorim roditelje. Pokušala sam sa njom da razgovaram ali odmah sam dobila pretnju o tome šta sve može da preduzme da se zaštiti. Zamislite: da se zaštiti od mene koja sam htela da joj pomognem da ne uđe u pakao!

U knjizi srećemo tačan opis marihuane. Uvek preventivno govorim onako pomalo agresivno, ali ne daleko od istine: Nemojte pušiti marihuanu.

– Sva deca puše – kažu oni koje roditelji dovedu na razgovor.

– Nemojte, evo zašto – odgovaram im – radeći u psihijatrijskoj bolnici toliko dugo, videla sam smrti od heroina ali ludilo od marihuane. To je pokazala i jedna velika svetska studija koja je zaključila da marihuana u ranom uzrastu percipira Shizofrenu psihozu kod onih kod kojih postoji predispozicija. Zato sam se ja uvek pitala – zašto političari, i neki drugi stručnjaci insistiraju na pozitivnom delovanju marihuane na pojedine teške bolesti? Recimo i ako je tako, napravimo naučnu studiju, donesimo zakon, uvedimo ulje od marihuane u upotrebu u medicinke svrhe, ali bez pompeznih izjava i tribima u medijima, skupštini i slično jer tako samo stvaramo pozitivan stav kod dece. Neće ona razmišljati koji deo marihune se koristi za šta već će čuti samo onaj deo koji im odgovara a to je – marihuana je bezopasna pa čak i korisna. Sem ovoga marihuana je ujedno prva stepenica ka ostalim drogama. Ne kod svih, ali kod većine.

Često sam govorila – dovoljno sam stara da sam lečila generacije alkoholičara, a sada lečim njihovu decu – zavisnike od droge.

Suprug ili otac – alkoholičar. Tipično. Jedno naše istraživanje pokazalo je da se prva čašica alkohola popije baš u svojoj kući i baš u društvu roditelja zbog malokrvnosti, snage, zagrevanja itd. Baš kao i u ovoj knjizi.

Mala digresija: mnogo volim moje alkoholičare. Na lečim ih samo lekovima – lečim ih srcem i dušom i oni to znaju. Nije mi teško da ih primam po 30 puta, niti mi je teško da ih jurim sa svojim suprugom kad pobegnu sa lečenja, niti posle posla sredom dolazim ponovo na posao jer oni koji su završili lečenje pre mecec dana ili više godina žele da se viđamo, žele da se družimo i razgovaramo. To im je u društvu jedina podrška. Imala sam dva najbolja druga među njima. Jedan je iz Podgorice, alkoholičar koji je apstinirao 30 godina ali nažalost umro od ALS a drugi, sa kojim se rado viđam porodično, koji apstinira više od 20 godina – družimo se i više ne razgovaramo o alkoholu. To je uvod za ono sto ću sledeće reći, ne kao psihijatar nego kao čovek, kao žena, kao majka: Zašto trpite muževe alkoholičare? Obično žene odgovaraju „Zbog dece“ . To ne može biti tačno – jer deci samo nanosite bol i nepravdu. Pravite im neprijatnu atmosferu u porodici, bez ljubavi i bez komunikacije a bolesti zavisnosti možemo definisati i kao bolest ili nedostatak komunikacije. Sve se to slaže sa dvostrukim porukama o kojima autorka piše.

Sama autorka kaže – najgore od svega je što se razdor bračnih drugova preneo na decu.

I pravila nauke pokazuju, a praksa dokazuje još nešto – deca alkoholičara često postaju zavisnici a kćerke se skoro po pravilu udaju za zavisnike. Zašto?

Eto kćerke vole svoje očeve i traže bas takvog partnera, a majke koje su preuzele sve uloge u takvoj porodici, majke radne, vredne, majke žrtve, majke koje stižu sve obaveze i poslove da obave, zatim stalno prisutna preispitivanja – kad sam i šta pogrešila? One postaju kako sama autorka kaže – majke veštice ili majke kontrlolori – koje im ne daju pravu slobodu – slobodu koja je ustvari najveće ropstvo ali zavisnici to ne shvataju dosta dugo.

Reći ću vam danas nešto – nikada nisam bila pristalica one stalno korišćene fraze ”roditelji su krivi za sve”. Tačno je da roditelji vaspitavaju svoju decu ali i oni najlošiji ne vaspitavaju ih da postanu narkomani. I kako objasniti pojavu da deca bez roditelja, deca sa bolesnim roditeljima i slično često budu odlična, ne drogiraju se, ne piju alkohol, uče rade i slično? Sadašnji trenutak se upravo i razlikuje u tome sto je život sa supstancama postao trend življenja mladih – zabava, diskoteka, žurki… Danas je snažniji uticaj drugara nego uticaj roditelja i profesora. Naročito uticaj loše grupe vršnjaka.

Sledeće dileme koje srećemo kod ove majke  – kako dete da dovede na lečenje? Da li da je prijavi policiji i šta dalje? Reći ću vam – ne vredi jer svi oni koji dođu na silu uz sudsku meru obaveznog lečenja ustvari ne žele da se leče i još više prkose i roditeljima i nama koji želimo da im pomognemo.

Zastrašujuće je snažan opis nemogućnosti uspostavljanja kontakta između majke i kćerke. Majčin strah, čekanje da se javi, slanje poruka, ljutnja i opraštanje, preispitivanje, samooptuživanje, traženje krivca, pa ponovo u krug. Strah strepnja, čekanje… Pa onda susreti, optužbe, bes, sumnja, samoća, tuga i očaj. Ti si energetski vampir. Ti uzimaš moju snagu i hraniš se njome – reče kćerka majci, a ona razmišlja o tome koliko puta joj je donela doručak u krevet, spremala da jede sve što je htela, brinula o njenom obrazovanju…

Dogodilo mi se da je došla mlada žena u moju ambulantu i rekla – kćerka mi je bila odličan đak u gimnaziji, ali u drugom razredu je upoznala starijeg momka dilera i ostavila školu i preselila se kod njega. „Alarmirala sam policiju – ništa, sud – ništa, školu- ništa, supruga –ništa, dođoh danas kod vas, da vas pitam da li da platim četvorici silovitih momaka da je otmu i prebiju ga.“

Šta da kažem? Rekoh: Kao psihijatar ne radim sa takvim situacijama, ali kao majka i žena reći ću – uradite to.

Posle dve godine došle su na razgovor jer je momak završio u zatvoru. Nedugo za izlaskom iz zatvora momak nastrada –  na ulici. Par puta su dolazile na razgovor i nestale. Raspitala sam se. Zamislite: majka i kćerka studiraju zajedno! I jedna i druga upisala pravo na Univerzitetu u Beogradu! 

Majka ovde opisana, liči na sve majke. Sve mi se pitamo kao vaspitati decu, kako im dati svu ljubav koju osećamo, a da ne preteramo da ne bude ni premalo ni previše ljubavi i pažnje jer nijedno ni drugo ne valja.

Ali poruka knjige je, kako sam je ja shvatila – majčina ljubav je neiscrpna i u njoj se ogleda i upornost i podrška i put ka ozdravljenju.

Teško je mladima da odrastu zdravo pod svim rizicima i iskušenjima koji su oko njih, ali teško, preteško je i nama roditeljima da ih vaspitamo u ovakvima uslovima.

Nadajmo se i verujmo da će ljubav i dalje pobeđivati.

Dr Marina Roganovic

spec.neurospihijatar, subspecijalista bolesti zavisnosti

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=5445

Objavio Urednik dana ožu 24 2017. u kategoriji Književnost, Reagovanja. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst