“Pozdravi nekog” U KIC-u

Premijerno izvođenje predstave “Pozdravi nekog” Nevladine organizacija “Mladiinfo Montenegro” biće organzovano u poneđeljak, 27.februara, u sali DODEST, sa početkom u 20 sati.

Adaptaciju teksta je pripremila Marija Rakočević, a režiju potpisuje Đorđije Tatić.

U predstavi igraju: Jelena Pajović, Dragana Vujisić, Bojana Tomović, Danilo Stefanović, Ivana Čađenović, Marija Jeknić, Tajana Nedić, Balša Vukčević, Danka Bubanja, Naida Bibežić, Katarina Jeknić i Stefan Boljević.

„Dramski tekst je nastao kao adaptacija knjige ,,Pozdravi nekog” čiji autori su Vesna Ognjenović i Budimir Nešić. U knjizi su samo ispovesti i priče te dece. Ja sam knjigu samo dramaturški oblikovala u dramsku priču sa elementima apstraktnog (pojava anđela i mrtve duše koja je prisutna). U mojim ličnim istraživanjima, ta deca su uvek na margini društva i kad postanu odrasli ljudi takođe. Većina krene stramputicom ali dosta njih uspe da se snađe u životu. Od države nemaju pomoć kad napune 18 godina, dakle za njih uvek važi zakon jačeg i borba za lični opstanak. Što se likova u mom tekstu tiče, oni su miks većine ispovesti. Nijedan lik nije napravljen na osnovu jedne ispovesti već sam ih grupisala po karakteru ličnosti i na taj način im smišljala biografije. Dosta stvari sam dopisivala da bih ubacila notu savremenosti i mrvicu komičnosti. Ti likovi se i dalje traže, mladi su ali lik psihologa im daje nadu tek na kraju kad saznaju da je ona jedna od njih i da je uspela i da je normalna. Reč normalna sam upotrebila jer oni sebe ne vide kao normalnu decu i na taj način se koristi. Jaki su sa jakom fasadom jer ih život nije mazio. Neki postaju kriminalci, neki ne, budućnost im je prilično neizvesna.“ Marija Rakočević

„To je predstava o djeci koja su doživjela neki oblik nasilja u porodici, a kasnije i izvan nje, na to ukazuju i njihove ispovijesti. Priča o djeci koja su ostavljena od strane roditelja ili su oduzeta roditeljima iz razumljivih razloga. Meni je jako interesantno sa psihološke strane kako se ta djeca ponašaju, šta je za njih normalno, kako privlače pažnju na sebe i sve što se tiče njihovog unutrašnjeg života, kao i društveno-socijalnog. Na kraju krajeva, mislim da su ta djeca napaćena i da sa tim emocionalnim bolovima postaju jako emocionalno krhki odrasli ljudi iznutra. To je zaista drugačiji svijet od ljudi koji su imali podršku roditelja i koji nijesu ostavljeni od ljudi koji su prvi i glavni dodir sa svijetom.“ reditelj Đorđije Tatić