Pavle Ćosić: Ni jeziku se ne sviđa naročito da bude silovan
Srpski rečnik sinonima, čiji je autor naš sagovornik Pavle Ćosić, već svojim prvim izdanjem 2008. godine ukazao je na opšte propuste leksikografije našeg zajedničkog jezika. Zbog predmeta kojim se rječnik bavi, izvorno izdanje u velikoj mjeri je zastarjelo što je i razlog da doživi drugo dopunjeno izdanje prethodne godine. Zbog veličine zahvata i značaja same ove rabote za izučavanje jezika 5. marta ove godine je na otvaranju Novosadskog sajma knjiga Kornetu i Prometeju potpuno zasluženo dodijeljena specijalna nagrada.
Inače, Pavle Ćosić je lingvista, pisac i novinar iz Beograda. Prilikom svoje dugogodišnje karijere radio je u velikom broju listova i časopisa kao i na određenom broju rječnika kao saradnik. Pored toga bavi se i beletristikom – u njegova djela se ubraja i roman “Leposava”. Široko polje interesovanja ga je primoralo da zajedno sa saradnicima formira izdavačku kuću “Kornet” čiju djelatnost toplo preporučujemo našim čitaocima da proprate. Između ostalog jedan je od admina zanimljive fejsbuk grupe Naš jezik putem koje smo i dospjeli u kontakt sa njim.
Koja je konkretna motivacija za poduhvat poput jednog rječnika sinonima, kome je on sve namijenjen i kako može biti od pomoći?
Motivacija je bila lična u samom početku. Osećao sam potrebu za takvim rečnikom jer sam se u to vreme dosta bavio pisanjem i prevođenjem. Ta ideja se javila još dok sam studirao i tad sam i počeo da radim na rečniku. Onda je usledila neka kopmlikovana priča u vezi sa Institutom za srpski jezik. To je prvobitno trebalo da bude njihovo izdanje, ali se to iz nekih razloga izjalovilo. Tek 2006. smo na konkursu za kapitalna dela Skupštine grada Beograda dobili sredstva i onda smo mogli zajednički da nastavimo s radom. Nas dvadesetak, pod mojom diregentskom palicom, ali i uz nekoliko odličnih solista.
Uobičajeno je kod običnog naroda da se poznavanje jezika svodi na poznavanje pravopisa. Zbog čega se to tako misli?
To je samo jedna od brojnih zabluda do kojih dolazi pogrešnim tumačenjem pismenosti, a takvo stanovište najviše forsira školstvo, ali i mediji. Zbog toga imamo one dosadne preskrivističke kampanje stalno i još više iz meseca u mesec u medijima skoro neprekidno ponavljanu floskulu o zabrinjavajuće rastućoj nepismenosti. Mediji to zovu funkcionalna nepismenost, što je pojam koji lingvistika ne poznaje. Mislim da su dosad mediji u Srbiji uspeli da dođu do nekih 70% nepismenih, što je potpuni apsurd, ali ljudi u to veruju, naročito oni elitistički raspoloženi.
Je li dosadašnji standardni jezik bio isuviše netrpeljiv prema izvjesnim dijalektima, pa čak i prema onima koji ne odudaraju previše od standarda?
Po mom mišljenju jeste, ali se tu u poslednje vreme stvari menjaju nabolje. Normativisti su svesni da dijalekti čine bogatstvo svakog jezika. Međutim, standard je standard i u svakom jeziku sa razvijenom pismenošću se bira onaj dijalekat koji se smatra najnaprednijim. Kad ovo kažem, ljudi se obično brecnu na reč “napredan” kad je reč o dijalektima, ali to zaista jeste tako. Istočno-hercegovački govori su uzeti za osnovicu standardnog jezika jer su razvili najbogatiji akcenatski sistem, svih sedam padeža su u stalnoj upotrebi i tako dalje. Nije slučajno što se takvi dijalekti onda nazivaju novoštokavskim.
Inače, zanimljivo je da sva četiri novonastala jezika za osnovicu imaju isti dijalekat. To je paradoks za kakav ne znam da postoji bilo gde u svetu. Četiri jezika, a dijalekat isti.
Zbog čega ovi „novi jezici” nijesu zasnovani i na drugačijim dijalektima? Umjesto toga imamo situaciju da se u formalnijim prilikama govori suštinski drugačije nego uobičajeno. Čemu vodi ova prećerana predostrožnost prema sopstvenom jeziku
Nisu mogli da budu zasnovani na različitim dijalektima jer bi to onda značilo potpuni raskid sa dotadašnjom tradicijom i započinjanje stvaranja sasvim novog jezika, što bi bilo nemoguće. Pojedini, mada retki, lingvisti i Hrvatskoj su probali i to da urade, ali nisu uspeli ni iz daleka. Ni najekstremniji među njima zapravo nisu nikad dovodili u pitanje istočnohercegovački kao osnovicu.
No, što se tiče standarda i formalnih situacija, to je sasvim u redu, ali je problem u tome što neki ne razlikuju registre (situacije kad treba koji govor koristiti), pa onda dolazimo do komičnih situacija. Razume se da nećemo isto govoriti u kafani i na ispitu. Ili u prodavnici i ljubavnom zagrljaju. Ali jeste komično što standard ponekad previše odstupa od svakog govora, pa i onog najformalnijeg. Naravno, i tu ima razlika od standarda do standarda. U srpskom su najsmešniji akcenti kojih su dužni da se drže spikeri. Uzgred, ja nemam ništa protiv da se svako služi svojim dijalektom ili govorom i u formalnim prilikama.
Smatrate li da način izučavanja treba izmijeniti u našoj prosvjeti? Da li se po dosadašnjem planu đeca upoznaju sa lingvistikom bar u najosnovnijim crtama ili isuviše zagušena bubanjem?
Prosveta je tek priča za sebe. Naravno, tu mnogo toga mora da se menja, ali razlozi za ovakvo stanje su previše duboki. Naime, problem je u tome što se na fakultetima jezik i književnost poistovećuju, pa se tako za nastavnike i profesore regrutuju ljudi koji ili nisu dovoljno savladali gramatiku, ili su je nabubali. Gramatika se, makar u Srbiji, uči samo u osnovnoj školi, a u srednjoj samo književnost. Dok čovek dođe do fakulteta, o jeziku ne zna više gotovo ništa. Čak ni na Filološkom fakultetu u Beogradu srpski se ne uči na svim katedrama, ali ne moraju svi da znaju gramatiku. Pravopis još manje. Gramatika i pravopis su za one kojima je to struka. Ili hobi.
Stiču li đeca tokom svojeg školovanja utisak da izučavanje jezika zbilja predstavlja nauku?
To verovatno varira od nastavnika do nastavnika. Takođe i od sklonosti učenika. Mogao bih da se prisetim svog slučaja. Mene jezik oduvek zanimao i u osnovnoj školi sam bio svestan da je to ozbiljna nauka, iako sam imao loše nastavnike, ali sam odrastao u jezičkoj porodici. Drugi đaci oko mene su ono što smo zvali srpski otaljavali. Prosto ih nije zanimalo. Isto kao što mnoge ne zanima matematika, a drugi su joj veoma skloni. Takođe, mnoge jezik može da zainteresuje i mnogo kasnije, krajem srednje škole. To opet zavisi od okruženja. Ako nema nekog da skrene pažnju na to da jezik može da bude zanimljiv, može svakom da se dogodi da ga to prosto mimoiđe, čak i ako ima sklonosti.
Koji je stepen interesovanja za izučavanje naših jezika na međunarodnom nivou? Da li se taj status valjano održava?
Interesantno je da potreba za učenjem naših jezika stalno raste, dok smo istovremeno svedoci gašenja katedri širom sveta. O tome Srbija ne samo da ne vodi računa, nego je praktično baš briga. Pogotovo ove aktuelne vlasti. Tako da se izučavanje “naših jezika” preselilo sa akademskog na, da tako kažem, privatni nivo. A tu stvari uopšte ne stoje loše. Sve je više dobrih udžbenika i priručnika za strance. I sve je više dobrih profesora srpskog za strance.
U čemu se ogleda napor koji jedna država treba da uloži kako bi izučavanje matičnog jezika bilo na međunarodnom nivou? U kojoj mjeri se to njegovalo u bivšoj Jugoslaviji?
Za početak, država treba da ulaže sredstva u rečnike, priručnike, udžbenike i da oni svima budu dostupni i besplatni, jer to je svima nama naš zajednički jezik i nema razloga da samo pojedinci budu privilegovani. Naravno, tu se javlja problem novca, a i režima.
Što se tiče SFRJ, ne zaboravimo da je to po državnom uređenju bila socijalistička diktatura. Dakle, o jeziku, kao i o svemu ostalom, odlučivalo se na partijskim plenumima. Stoga niko od države nije ni očekivao neku naročitu brigu, ali su zato o jeziku vodili računa pojedinci, ugledni profesori i lingvisti kojih nam nikad nije nedostajalo i kojima danas moramo biti jako zahvalni. No, da ne grešim dušu, i u SFRJ je država ulagala sredstva u rečnike, mada je isto tako umela i da spali čitav tiraž nekog rečnika jer se nekom partijskom činovniku nisu svidele neke definicije, kao što se dogodilo u slučaju inače odličnog jednojezičnog rečnika srpskohrvatskog jezika Miloša Moskovljevića.
U zadnje vrijeme opet je otvorena priča oko veze jezika i nacionalizma. Iako ovo i jeste tema kojom se valja pozabaviti ovo je nažalost pogodan teren za plitkoumne i besciljne rasprave koje neko zloupotrebi zarad sticanja jeftinih političkih poena. Kako treba adekvatno odgovoriti na ovaj problem? Mogu li se jezik i politika razdvojiti?
Ja zasad tu ne vidim rešenje u doglednoj budućnosti. Nije problem samo u nacionalizmu, nego i u etiketiranju. Tako je došlo do čuvene Deklaracije o zajedničkom jeziku koja na kraju ispade još gora i od samog nacionalizma jer političkim sredstvima i pritiscima predlaže nešto za šta svi znamo da je neostvarivo, opet iz političkih razloga, ali i iz zdravorazumskih. Oko toga se digla ogromna buka u celom regionu. Očekivano, najviše u Hrvatskoj. Neki od inicijalnih potpisnika su povukli svoje potpise kad su uvideli čemu to vodi. Meni niko tu Deklaraciju nije ponudio na potpisivanje pre nego što je obnarodovana. Nije ni nikom od profesora srpskog jezika sa Filološkog fakulteta, Instituta za jezik i Matice srpske, osim Ranku Bugarskom koji je među inicijatorima te ideje i još nekim profesorima koji uglavnom rade na fakultetima u Evropi i Americi. Ali je zato ponuđena mnogima kojima jezik nije struka. Sad posle ovoliko vremena, prilično je jasno da taj dekret nije doneo ništa dobro i da je ta ideja praktično mrtva.
Mora li se jezik njegovati i šta bi to uopšte podrazumijevalo? Zbog čega se ovome pridaje osobita pažnja?
Na ovo pitanje sam na neki način odgovorio ranije, ali da probam da budem precizniji. Pitanje je šta uopšte znači negovanje jezika. Po meni, dovoljno je da se jezik koristi i misli na njega na sve raspoložive načine i ta nega mu je sasvim dovoljna. Sve preko toga nije negovanje, nije ni ljubav, nego silovanje. Kao ni ljudima, ni jeziku se ne sviđa naročito da bude silovan i on se po prirodi stvari buni.
Razgovor vodio: Mato Kankaraš
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=7994
Objavio