O jeziku našem da ti zborim
Politika često nađe put u oblast koja joj nimalo prirodna nije, a jezik koji je po mnogo čemu vrhunsko umjetničko sredstvo joj je u potonje vrijeme žrtva bio. Neke uobičajene nedoumice po ovom pitanju smo odlučili da riješimo. Naš sagovornik je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu Boban Arsenijević, koji je bio učesnik tribine “Jezici i nacionalizmi” u Beogradu koja je vođena na sličnu temu. Zanimljivo je napomenuti da je profesor Arsenijević kao uslove za priloženi intervju naveo da njegovi odgovori budu izloženi integralno i da ga u razgovoru ne persiram. Prirodno, ja sam ga ispoštovao kako je naložio.
– Ima li smisla da govornik jednoga dijalekta, koji smatra da je njegov govor zavrijedio bolji status (status standardnog jezika), bude nazivan nacionalistom? Jesmo li mi koji se zalažemo za za drugačiji standardni jezik u Crnoj Gori nacionalisti ili regionalisti?
Ima, ako je nacionalista, a ako nije – nema. Pogotovu ima ako bolji status za svoj dijalekat traži iz nacionalističkih pobuda. Moj je utisak dosad da je pitanje standardnog jezika u Crnoj Gori (čak i više nego u drugim državama nastalim raspadom SFRJ) potpuno politički zloupotrebljeno sa svih strana – ne samo sa jedne ili druge. Ali to ne znači da nema onih koji ga postavljaju iz čisto (socio-)lingvističkih motiva.
Lično imam mnogo simpatija za govornika koji se oseća diskriminisano jer je njegov maternji dijalekat toliko udaljen od standardnog jezika da mu usvajanje standardnog jezika predstavlja problem i ne uspeva da ga savlada u dovoljnoj meri, i jer kulturni establišment njegov dijalekat i njegov način upotrebe standarda tretira kao manje vredan, kao znak lošeg stila, slabog obrazovanja. I sam živim u regionu koji se sa ovakvim problemom suočava. Ali ne mislim da je rešenje tražiti da se to menja tako što će sada moj dijalekat biti osnovica standardnog jezika, a onaj koji je ranije bio će biti nipodaštavan i stigmatizovan. Niti da se ovo pitanje pretvori u borbu za to koji će dijalekat biti povlašćen, a koji će biti diskriminisani. Mislim da je rešenje u višem nivou svesti o ovom problemu, u liberalnijem i fleksibilnijem standardnom jeziku, u negovanju pozitivnog odnosa prema svim dijalektima, i u pozitivnoj diskriminaciji govornika dijalekata udaljenih od (onih u osnovici) standardnog jezika.
– Kada sam ja bio osnovac i gimnazijalac književni jezik i standardni jezik su nam bili predstavljeni kao nešto što je donešeno od nekog neupitnog autoriteta i pritom je govor u kojem smo odrasli i, što bi se arhaično reklo, obiknuli – predstavljan kao ulični ili kočijaški govor i govor rurarnog područja. Po vlastitom śećanju kažem da je nam je ta bukvica katkad bila potvrđena podsmijehom učitelja i kasnije predmetnog nastavnika bilo kojem obliku jotovanog tipa. Smatraš li ti je korektan način da se đeci predstave pravila?
Ne samo da ne smatram da je ovakav način nastave jezika i tretmana jezika u društvu nekorektan, nego smatram da je u pitanju zločin. Zločin i u pravnom smislu, jer pravni sistemi i Crne Gore, i Srbije, i Hrvatske, Bosne i Hercegovine zabranjuju diskriminaciju i garantuju jednako pravo na obrazovanje i rad, i u etičkom, jer nanose mnogo teških negativnih posledica kako pojedincima, tako i čitavim zajednicama i regionima, na planu učešća u političkom životu i političke ravnopravnosti, obrazovanja, ekonomije. Smatram da bi možda bilo u redu da se jedan govor odredi kao ona neutralna vrednost za kojom se poseže kada treba napraviti udžbenik za strance, formulisati tekst državnih dokumenata i formulara, ili ujednačiti gramatički sistem, pisanje i izgovor na javnom informativnom servisu. Ali u svakoj drugoj upotrebi, uključujući i politički, naučni, novinarski jezik – svi varijeteti, svi govori, treba da budu jednako tretirani. Ovo ne znači da treba izjednačiti dobar i loš stil – stil ne zavisi od varijeteta: od deset govornika iz Kolašina, tri će verovatno biti izuzetno nadareni i govoriće na estetski rafinirani način, četiri će imati pristojan stil, neupadljiv ni po vrlini ni po mani, a tri će imati problema da se izraze, i to će zvučati nedovršeno i neispolirano. I isti raspored ćemo imati među desetoro Nikšićana. Nije dobro stanje gde se jezik svih desetoro Kolašinaca ocenjuje kao loš – ono ne samo što jednu zajednicu čini građanima drugog reda, već predstavlja i tempiranu bombu koja će pre ili kasnije rezultirati ozbiljnijim konfliktom.
Ovo stanje stvari, ovaj neravnopravni status govornika pojedinih dijalekata, u najvećoj meri ide na dušu naučnicima u oblasti jezika, lingvistima, koji prihvataju i aktivno održavaju niz zabluda o standardnom jeziku. Među ovim zabludama su i stav da je standardni jezik veštački jezik, da njega treba neko da propiše kao što se propisuju zakoni, da taj koji ga propisuje određuje šta je ispravno a šta neispravno, i da je ponašanje mimo propisanih pravila ravno kršenju zakona jedne države: da ono ugrožava sam jezik, mogućnost komunikacije, naciju, i (pravni, odnosno standardnojezički) sistem. Standardni jezici postoje i u narodima u kojima nema lingvista ni jezičkog propisivanja, postojali su i kod nas pre nego što smo kušali sa drveta lingvističkog saznanja, i najbolje se i razvijaju i uspostavljaju kada su ostavljeni na miru.
– Kad smo već kod pojma pravila, bilo bi nam od pomoći da nam rečeš pokoju riječ o načinu donošenja pravila u jeziku. Kod nas u matematici pravilo je nešto đe dogovor nema većeg značaja, nego je to svojstvo koje se uoči. Zbog čega tako različita korišćenja toga termina?
Pravila u jeziku se ne donose. Koliko neko može doneti pravilo u matematici da odsad površina kruga ne bude 4 podeljeno sa 3,14 površina kvadrata u koji je upisan, nego 4,5 – toliko niko ne može ni doneti pravilo da odsad u jeziku nećemo predlozima dodavati imenice (npr. u ponedeljak), nego veznike (npr. u jer). Jezik ima pravila, ali ta su stvar prirode, a ne stvar naše odluke. Ljudi koji donose jezička pravila su šarlatani, lingvisti samozvanci, samo što ovi Šćepani Mali baš ništa dobro jeziku ne donose, već samo raspiruju strah, paniku da će jezik nestati, da će nam ga neko uzeti, da će nas načiniti nečim što nismo – a ono što jesmo će nestati, i otežavaju i razvoj jezika, i komunikaciju među ljudima.
Oni kažu: kako bi to izgledalo kad bi svako govorio i pisao kako hoće, kad bi u jednoj državi različite knjige, različite novine bile pisane različitim dijalektima – jezik bi se raspao, društvo bi zapalo u haos. Evo ovde nas dvojica pisano razgovaramo. Ja pišem ekavski, ti ijekavski, sa maksimalnim jotovanjem. I da li se razumemo? I onaj treći, ijekavac umerenog jotovanja – hoće li nas on razumeti? Razumeće. I mi ćemo njega. I je li ovo ružno, zapadamo li u haos? Ja mislim da je lepo, i da je podsticaj razvoju jezika.
Postoje stvari koje se u jeziku ne mogu. Ne mogu reći: U postojimo stvarimo ne jezik semogu. Kao što se ne može broj 8 podeliti sa 3 a da se dobije celobrojni rezultat. Postoje i stvari koje se mogu uraditi na više načina. Može se reći deda, djed, đed. I može se sistem linearnih jednačina rešiti i metodom zamene, i metodom suprotnih koeficijenata. Onaj ko kaže da je metod zamene ružan, ili seljački – nije matematičar. On je šarlatan, i ne treba mu dozvoliti da vršlja matematikom.
– Kao što ti je sigurno poznato kod nas u Crnoj Gori su usvojene dvije nove grafeme za glasove koji su prisutni u organskom i svakodnevnom govoru. Profesorica Rajka Glušica više se puta javno izrazila u tom pogledu vrlo određeno govoreći da ni ś ni ż nijesu zavrijedile taj status pošto nijesu foneme. Dakle nijesu glasovi koji prave razliku. Mi smo , kao redakcija koja u sastavu ima profesora svjetske i jugoslovenske književnost, našli primjere đe dolazi do razlike; śever-đever, śeći-reći, śednik-lednik, ośet-opet, paśaluk-pašaluk, śeđa-jeđa (arh. Oblik); dok smo za ż jedino našli da pravi razliku ovđe: żena-žena. Kolega Vukčević je ove oblike naveo profesorici Glušici, dok ih ona nije previše razmatrala. Da li su ova dva glasa foneme? Da li dž fonema? Je li potrebno da glas bude fonema da bi zavrijedio grafemu?
Mislim da se meke varijante glasova s i z ne mogu uzeti kao foneme. Metoda supstitucije kao test fonematskog statusa jednog fonološkog segmenta ne može se primeniti bez uzimanja u obzir šireg leksičkog, morfološkog i fonološkog konteksta. U konkretnom slučaju, meke varijante glasova s i z su alofoni – kontekstualno uslovljene varijante jedne iste foneme. Da pojasnim: fonemom smatramo onaj segment koji učestvuje u mentalnoj reprezentaciji fonološkog sadržaja jedne leksičke jedinice – morfeme (npr. <lov> od kojeg nastaju lov, loviti, mišolovka se sastoji od segmenata, iliti fonema /l/, /o/, /v/) ili lekseme (npr. <oko> kao predlog, recimo u oko podneva, sasoji se od fonema /o/, /k/, /o/). Glasovi su realizacije foneme kada neki takav niz izgovaramo: u imenici lov, fonema /l/ se realizuje kao glas l, i tako dalje. Ponekad se jedna fonema može realizovati na više načina. Na primer, fonema /n/ se nekada izgovara sa vrhom jezika na zubima (nos), a ponekad sa sredinom jezika na zadnjem delu nepca (banka). Ove dve varijante nazivamo alofonima foneme /n/ – njenim različitim kontekstualno uslovljenim realizacijama (relevantni kontekst je ovde glas koji sledi – je li zadnjenepčani kao k i g, ili nije. Nikom ne pada napamet da menja pravopis i uvede pisanje gde ćemo nos i dalje pisati nos, ali banku bismo pisali kao baɲka. Još manje nekom pada napamet da uvede slovo ɲ i na osnovu njega tvrdi da je sada to poseban jezik u odnosu na onaj u kome se piše n.
Potpuno je ista situacija sa fonemom /s/. Ona se tipično realizuje glasom s: sada, strah, dosta. Ali ona ima i jotovani alofon, kontekstualno uslovljen time da je naredni glas glas j: u reči čija je fonematska reprezentacija <osjet>, pri izgovoru, fonema /s/ u kontekstu foneme /j/ biva realizovana svojim alofonom ś, nakon čega se glas j koji realizuje fonemu /j/ stapa sa ovim ś i ostaje bez zasebne realizacije, čime dobijamo ośet. Ovaj niz fonetskih pravila važi samo u nekim dijalektima. U drugim ne važe, pa se kod njih izgovara osjet. Ali suština je u tome da i jedni i drugi ovu reč predstavljaju kao <osjet>, i da na morfematskom nivou nema jedinice ś. Prepreka glasu ś da bude prepoznat kao realizacija posebne morfeme je što se on gotovo nikad ne javlja tamo gde nije ispunjen kontekstualni uslov – da se uz njega nalazilo j koje ga je jotovalo i śnjime se stopilo.
Valja primetiti da bi nazalno n prošlo jednostavni test supstitucijom: baɲka-barka. Ali test sam po sebi nije dovoljan, moraju se u obzir uzeti i kontekstualna uslovljenost i fonematska reprezentacija. U ovom slučaju, supstitucija koja pokazuje da ɲ nije fonema je supstitucija glasom n: ne postoji kontekst u kome zamena n za ɲ daje različitu reč zapravo se n ne može naći ni u jednom kontestu u kom se realizuje ɲ. Tako bi za glas ś trebalo naći supstituciju glasom s u kontekstu glasa j, takvu da śxxxx i sjxxxx predstavljaju različite reči. A takav primer ne postoji – upravo jer ś nije fonema već rezultat fonoloških pravila (onih pravih, poput matematičkih).
Glas dž jeste realizacija foneme /dž/, fonema /dž/ postoji – nema nijedne druge foneme koja bi se mogla realizovati i glasom dž, a da se supstitucijom ne dobija druga reč, ili ne gubi status reči za onu koja postoji.
Pitanje da li je fonematski status uslov za uvođenje posebne grafeme (posebnog slova) je sasvim drugog tipa. Odgovor je vrlo jasan: ne. Postoje pisma koja teže da beleže sve glasove, a ne sve foneme (fonetska pisma), pisma koja teže da beleže foneme (fonemska ili fonološka), pisma koja beleže starije stanje (ne kako se danas govori nego kako se nekad govorilo – etimološki zasnovana pisma), ona koja beleže samo suglasničke foneme (poput arapskog pisma), ali i ona koja ne beleže ni jedno ni drugo (kinesko pismo beleži cele slogove). Uglavnom svako pismo teži da se zasnuje na samo jednom od ovih principa. Ne postoji nikakav problem da Crnogorci odluče da imaju fonetsko pismo, i da u njemu posebno slovo dodele glasu ś. Ali da bi njihovo pismo bilo dosledno koncipirano, pa time i lako naučivo, i efikasno u primeni, morali bi da fonetski princip provedu u potpunosti. Da pišu i baɲka. Hoɲg Koɲg, Aɲka, da pišu ķiseli kupus, ķičma, ģirice (jer foneme /k/ i /g/ u ovim kontekstima imaju specifične alofone), kao i da pišu ocepiti i prectaviti, jer se ove reči tako izgovaraju.
I ako bi načinili sav ovaj napor da detaljno reformišu pismo, nateraju starije generacije da ga uče i na njega se navikavaju, ne vidim koji bi rezultat time postigli. Da, njihov pravopis bi bio značajno različit od hrvatskog, bosanskog, srpskog. Ali jezik bi i dalje bio isti. Pravopis nema nikakve veze sa jezikom – svaki jezik može da istrpi svaki pravopis. Nacionalistički i nacionalni interes, da krenem od onog koji nije agresivan: na primer pravo Crnogoraca da se smatraju posebnom etničkom grupom – ne bi bilo ni na koji način podržano – jezik i etnicitet se ne preslikavaju jedan na jedan, nego više na jedan, i jedan na više. Ali bi crnogorska deca bila lišena sve prevodne literature iz okolnih zemalja, mogućnosti da se u tim zemljama lako snađu, crnogorski turizam bi trpeo jer argument lakog jezičkog sporazumevanja u pisanom domenu više ne bi privlačio turiste iz okruženja, da pomenem samo neke od negativnih posledica.
– U jednom intervjuu profesorica Božena Jelušić je nazvala varijantu našega jezika, koju i naš časopis koristi i smatra ravnopravnim, “jezikom neobrazovanih ljudi”. Izraz nam je zanimljiv i zamolili bismo te da nam rečeš šta je to jezik neobrazovanih ljudi i jesmo li mi neobrazovani samim tim što koristimo navedenu varijantu?
Kada govorimo o gramatičkom sistemu, svaki jezik, svaki dijalekat, govor, jednako je sofisticiran, jednakog je kapaciteta u pogledu nošenja informacije, jednakog nivoa kompleksnosti. I gramatički sistem standardnog jezika u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini – nekad je bio gramatički sistem dijalekta neobrazovanih ljudi. Jer su obrazovani ljudi tada govorili drugačijim jezikom. Prestiž jednog varijeteta nije zasnovan ni na jednom unutrašnjem kvalitetu tog varijeteta, već samo na društvenim odnosima između njegovih nosilaca i nosilaca drugih govora. Evo misaonog eksperimenta: kada bi svi ljudi sa manje od deset godina aktivnog školovanja počeli da govore francuski, a svi ostali jezik papuanskog plemena Abui na kome se tek danas pišu prve knjige, da li bi francuski samom tom činjenicom postao gori nego što je danas? Ne bi. Ali bi svakako posle izvesnog vremena izgubio na prestižu. Nesumnjivo bi pritom francuski izgubio veliki broj reči koje češće koriste visokoobrazovani, a abui bi se upravo pojačao takvim rečima, ali ova potonja činjenica govori o tome koliko je siromašenje i bogaćenje leksike privremena i marginalna kategorija.
Uz saglasnost profesora Arsenijevića, ovo naknadno dodajem u intervju:
– Dakle sad znamo jamačno šta je to fonema. Ovdašnji jezikoslovci su objašnjenje sveli na to da “glas ś ne pravi razliku”. Ali moram da pitam, pošto je bilo pokušaja da se navedeni glasovi opravdaju zastupljenošću u nadimcima. Primjera radi : Maśa, Miśa, Miśan (koje je poneđe smatrano i imenom), Daśa, Duśa i slično, da ne duljim. O ovim slučajima nema smisla mijenjati ś sa sj, te su to pojedini navodili kao potvrdu da je ś fonema. Između ostalog naveden je glagol “śerpati” za koji pojma nemam šta znači, ali ga jesam slušao katkad na selu. Može li se ovo uzeti kao dovoljan argument? Evo i ja da se navedenim izraz u kojem je ś nezamjenjivo, a slušao sam ga u okruženju, a zaboravih ga gore – “zlośun”, u značenju zloća, zloban čovjek
Ovo što navodiš sve pomalo vuče u tu stranu, slažem se. Kažem pomalo iz dva razloga. Nadimci jesu donekle argument, ali ne jak, jer su ekspresivna upotreba jezika, a nije retko da jezici glas koji ne samo da nije fonema, nego čak inače ne postoji u jeziku, koriste kao ekspresivno sredstvo (u nekim govorima južne Srbije takav status ima ono dz koje i ti pominješ u jednom pitanju. Ove druge reči koje pominješ opet donekle jesu argument, jer ne znamo je li zlośun u našoj glavi predstavljen kao <zlośun> ili kao <zlosjun> pa se kao zlośun samo realizuje. Ovo je pitanje modelovanja (i teorijskog, ali i modelovanja koje vrši naš kognitivni aparat), pa samim tim i pitanje jednostavnosti, odnosno ekonomičnosti. Jednostavnost na strani reprezentacije <zlośun> je što ne traži nikakav fonološki proces da stigne do svoje realizacije. Jednostavnost u korist reprezentacije <zlosjun> je što se u sistem ne uvodi još jedna fonema. Da li će pobediti prva ili druga ekonomičnost zavisi od toga koliko je reči poput ove reči zlośun u jeziku – granica gde počinje da bude ‘isplativije’ da se ś modeluje kao fonema je verovato negde između sto i nekoliko stotina.
A inače, u našoj lingvistici je prosto pogrešno shvaćen metod supstitucije u proveri fonematskog statusa. I mene su onako učili na fakultetu, i dugo sam se pitao kako to uopšte radi? Mislim da je kompletan filološki establišment u bivšoj SFRJ dezinfooormisano obrazovan u tom pogledu – pa ako se neko s tim izborio sam, nek mu je alal.
Mato Kankaraš
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=5375
Objavio