„Leptir“ u sablasnoj hali
Student Fakulteta dramskih umjetnosti sa Cetinja, Aleksandar Radunović (45 godina), napisao je dramski tekst „Leptir“ a subotički reditelj Andraš Urban je taj tekst postavio na pozornicu. Muzika koja se sve vrijeme trajanja predstave čuje, izbor je tekstopisca A. Radunovića koji inače sebe naziva kompozitorom.
Predstava „Leptir“ stvorena je krajem aprila, ove godine, u cetinjskoj zgradi „Zetski dom“ a jedna od repriza odigrana je sinoć u sablasnoj hali bivše fabrike motora „Radoje Dakić“ jer je uvršćena u program FIAT-a.
Naziv predstave „Leptir“ nema nikakve veze sa tim simbolom radosti kratkog života. Radunović je napisao bolesnu priču o raspadanju porodice jer je majka Marija nemoralni gad i svo zlo ona rađa i održava. Nju pokreće i usmjerava koncentrisana mržnja i ona samo za mržnju zna (mitska Hekata). Publika se sa ovom bolesnicom identifikovala, snažno aplaudirala glumici Ani Vujošević i vraćala je aplauzima, na kraju prikazanija. I ostala dva lika (Zdravko i Stefan koje su igrali Srđan Grahovac i Dejan Ivanić), publika je prihvatila s oduševljenjem iako se radi o suštinskom nemoralu. Da li publika pripada tom zlu koje se moglo viđeti na sceni? Samo neke pojedinke su se izdvojile i rekle ne. Nijemo su ustajale sa sjedišta, u toku prikazanija, i izašle. Svaka čast!
Koristeći pozorišni jezik, gledalac saznaje da je sin-narkoman umro i da je otac Zdravko za njega naručio spomenik dok majka Marija mrzi toga oca, svojeg muža, i pljuje ga i psuje kad god može. Na to se svodi čitav njihov odnos u predstavi. On joj je kriv za sve. Kad se pojavio njen zet Stefan saznajemo da je ona bila u seksu sa njim jer je muž samo trčao da zaradi pare. Ne zna se šta ona ima od škole. Za tekstopisca i reditelja to nije bitno – njima je dovoljno to što ona uživa u razvratu. Potpunu pustoš u duši uvijek je imala – ali se ne vidi zbog čega; je li se drogirala tabletama, alkoholom, kokainom, seksom pa je ostala bez emocionalne inteligencije – ne znamo. Ne vidi se ni šta od škole imaju preostala dva lika na sceni. Jasno je da Stefan pozajmljuje novac pod kamatu a kako Zdravko dolazi do para – to se uopšte ne vidi. Očigledno, reditelj se potrošio na spoljašnje efekte predstave; mikrofoni su mu bili do te mjere važni da smo gledali kombinaciju radio drame i nekakvih glasovnih promjena i efekata. Pored ostalog, mikrofoni su korišćeni i u poneke bizarne svrhe.
Nema ljubavi, ne postoji ljubav, sve je mržnja i pakao zvečalo je sa scene sablasne hale sat i 20 minuta. Sva tri lika bili su u skladu s ovom bolesnom idejom predstave.
Na kraju ispade da je otac Zdravko prevaren od žene Marije i pašenoga Stefana. Na kraju od žene bi i zadavljen pa se povampiri i zagusla. U guslanju nije bio sam već su mu se pridružila i ostala dva lika. Ovaj dio predstave bio je propraćen psovkama i kletvama najnižeg nivoa crnogorske svijesti.
Svemu tome zvanična publika se „radovala“. Osviješćeni su bili mnogo tužni jer: Đe smo to stigli kroz tranziciju iz socijalizma u neoliberalni kapitalizam a nijedna fabrika nam ne radi?! Je li ovo dno? Jesu li nas u to ugnali evropski ili evroatlanski eksperti pa moramo da budemo prvi i u propadanju? Umijemo li mi čuti svoje srce ili ga nemamo pa smo i glavu morali izgubiti?
Šta je trebalo Radunoviću da izađe iz komedije koja mu dobro stoji u društvu The Booksovaca? Tamo je mogao da se glupira i da ga svi volimo zbog toga dok je u ovoj tragediji od predstave potrošio svoj zabavljački dar koji nagoni ljude da se svojim manama smiju i tako ih prevazilaze.
Bosiljka Kankaraš
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=5133