Damir Nikšić: Nema ništa bez inata

„Ništa nema bez inata. Mi smo ga se odrekli kao da je on kriv za naše neuspjehe, a prigrlili strane recepte – kao da uspjeh ima tajni recept“ – Damir Nikšić.

Damir Nikšić je konceptualni umetnik, ali svakako je mnogo više od umetnika, uticajnog mislioca, društveno angažovanog pojedinca. Pažnju regiona stiče svojim blogom, kada je stvari izneo na ulicu, i to bukvalno. Precizno, ciljano, duhovito, sveobuhvatno, svestrano seciranje mentaliteta, pojava, trendova, dogadjaja, vremena…Blog, kao i teme koje obradjuje u svojim video snimcima i komentarima na društvenim mrežama, iako najčešće jesu vezane za Bosnu, zapravo govore o čitavom regionu. Damir govori ono što mnogi misle a ne smeju da kažu. Nas su zanimali odgovori na još neka pitanja, pa nam Damir širokogudo izlazi u susret.

Recite nam za početak kako ste, Damire? Kako je živeti sa porodicom u Sarajevu i na Balkanu na sredini druge decenije 21. veka?

Preživljava se. Najteže je povezati se. Ove male lokalne ekonomije sahranjuju kako čovjeka, tako i poslove i ideje. Za određene ideje, poslove, ljude – bitna je širina, širi pogled i šira publika: regionalna, internacionalna. Nekima odgovaraju njihove busije i ja ih potpuno razumijem. Oni ne znaju ni dalje ni bolje. Ali s tim lokalnim busijašima i reketarima je teško izaći na kraj dok te sapliću u nastojanjima da uradiš bilo šta značajnije regionalno. To je pravi i stinski „sukob civilizacija“, taj sukob između partikularnog i kosmopolitskog, jer partikularno uvijek vidi kosmopolitsko kao prijetnju i izdajnika.

Šta je ono što vam zaokuplja pažnju ovog sparnog avgusta meseca? Šta čitate, slušate, gledate?

Upravo završavam drugu sezonu True Detective-a na HBO. Odlična serija. Vince Voughn mi je jedan od dražih glumaca i nisam ga do sada gledao u ovakvom izdanju.

Čini se da je angažovano delovanje danas u umetnosti, novinarstvu, NVO sektoru jako malo, gotovo neprimetno. Primećuje se da nam novinari, psiholozi, umetnici, muzičari, reditelji, scenaristi,… masovo prelaze u korporacije, gde postaju kreativni direktori, menadžeri, copywriteri… Šta se danas dešava sa altruizmom, empatijom, solidarnošću, sa ljudskošću uopšte? Gde je kraj i da li uopšte postoji kraj svetu manipulacija i profita i brige samo za svoju ličnu korist?

Pa čuj, to ti je tako. Dok je bilo „šik“ ili „trendi“ i dok je bilo love u tom „biznisu“ svi su se gurali i laktali. NVO su cvjetale. A sada važi „realnost“. Neka, bolje je ovako. Ja to u tom taboru sve vidim kao jednu ižvakanu i suhoparnu stvar. Ima love, ali nema vitamina za dušu. Mislim da smo tek sad načisto i da tek sada nema mjesta lažnoj i pozerskoj „borbi“. To je dobro. Jako dobro. Izgubili su korak. Jer i ovo „ovamo“ valja pratiti u stopu i imati kondiciju za sve to. Ne može se trčati prebrzo, moraju se sačekati rezultati i odgovori. Mora se trčati na duge staze, studiozno, duboko, a ne površno, a to nije posao za one koji hoće brzu i laku lovu.

Ako pogledamo vodeći oblik ponašanja koji nam se predstavlja što u našem okruženju, što kroz medije – od omladine, političkih partija, preko uzornih biznismena, uticajnih ličnosti, sportista, do preporučenih i poželjnih osobina i veština u oglasu za posao: bezkompromisnost, požrtvovanost, odanost, samopromocija, bezosećajnost i ostale sociopatske osobine dominiraju javnim prostorom. Kako komentarišete ovaj trend?

To je samo nova predstava za nezrele „odrasle“. Svako vrijeme ima svoju predstavu. Ona je oduvijek bila tu, možda je to ona ista od prije, samo što nove generacije toj predstavi daju svoj karakter, nove dimenzije. To su gluposti. Bez zdravog društva ništa nema vrijednost.

Fašizam se danas veoma lepo oblači. Prati trendove. Ima izvrsnu formu, tehnologiju, make up… Šta je ono što fašizam ne može sakriti, šta je u njegovoj biti po čemu možemo uvek znati da je to fašizam?

Postoji folk-fašizam i postoji fašizam. I jedan i drugi računaju na državu i čine sve zbog države. Prvom je država fetiš, drugom je država instrument. Prvi je podređen državi, drugi podređuje državu sebi. Prije svega fašizam je nasilan. Agresivno i glasno koristi jezik mržnje mada nema bogznašta da kaže i poruči svijetu i čovječanstvu. Arogantan je. Bahat. Neotesan. Fašizam se prepoznaje tako što koristi državu za kontrolu i pljačkanje društva. Koristi državni sektor, naročito vojnu industriju, za razvoj tehnologije i ekspanziju teritorija i biznisa. Fašizam je država koja postaje firma političke elite. Oni je vode kao firmu, a građani su samo radnici te firme. Fašizam je kada država tvrdi da njoj trebaš biti zahvalan za sve što si mukotrpnim radom stekao. S druge strane postoji i onaj „uradi sam“ fašizam – „sam svoj majstor“ – tj. sam svoj fašista. U njemu ne figurira režim već neformalna grupa građana – linč, rulja i to… To je fašizam sa verande, sokaka, iz haustora. Svima je zajednička faca netrpeljivosti i samopravičnosti.

Kako se danas, 20 godina nakon završetka sukoba, društva nose sa posledicama? Da li smo nešto naučili? Poslednji dogadjaji upućuju na to da nismo. Mada u tim dogadjajima nisu ni svi učestvovali.

Za neke je vrijeme stalo. To je tako nakon velikih trauma. Ljudi ne znaju kako da nastave. Puno se priča o jednom istom, ali izgleda da ta priča ne pomaže. Ne vodi nikud. Samo utvrđuje duboke rane po kojima su nastale tektonske podjele. Možda je vrijeme da počnemo pričati o drugim stvarima, a ovu priču ostavimo ad akta – drugim generacijama, jer dok se bavimo njom u dnevnoj sobi – iznose nam frižider i šporet iz kuhinje. Neće nam puno ostati nakon pljačke i privatizacije.

Stiče se utisak da sve države bivše Jugoslavije pokazuju sklonost ka tituli „nebeskog naroda“, bar po hiperbolizaciji svoje davne prošlosti. Etno Nacional Socializam – kako ste ga sami definisali, pronalazimo u ovom čardaku ni na nebu ni na zemlji koji se odražava. Kakva je budućnost ovog fenomena?

Žvaću istu kosku koju su im bacili devedesetih u zamjenu za standard. Nisu im mogli kreirati poslove, isplatiti plate, penzije, socijalnu pomoć – pa su im dodijelili titulu. To država obično tako radi, pompezno, sa fanfarama i lentama, ordenima. Budućnost ovog fenomena zavisi od standarda. Kada svi grohnu bez posla – probudiće se i shvatiti da se od titule ne živi, tj. da neko to sve mora da plati. Imaju prava – ali nema para za njih. Mislim da je umjetnost, savremena umjetnost rješenje. Ona mora proizvesti nove mitove, nove čardake ni na nebu ni na zemlji – koji je zapravo internet.

„Vi Rimljani ste sami krivi jer ste poslali vukove da čuvaju vaša stada a ne pastire“ odgovorio je Baton na pitanje Rimskog imperatora Tiberija zašto je započeo ustanak. Kako ste primetili, ta rečenica odzvanja ne samo Bosnom poslednjih 2000 godina od kada je izgovorena, već i celim regionom, a posebno upečatljivo poslednjih 20 godina. Zašto i dalje većina gradjana naseda na vukove, bira ih, sluša i sledi?

S tom razlikom što je Bosna protektorat i što ovdje zaista postoje ljudi sa basnoslovnim platama u eurima koji su nedodirljivi i koji ne odgovaraju za svoje propuste već dvadeset godina. Prije ih je bilo još više. Čitava ekonomija se u Sarajevu bazirala na njima, na služenju u njihovoj službi. Govorim o “strancima”. Polusvijet sa dna kace koji je došao u ovu “vukojebinu” kao u neki evropski Afganistan (prije Afganistana) da odrapi nekoliko godina – zaradi para i nabilda svoj CV. Imaju para, a raja i fukara samo u to vjeruju. Kada su oni većinom otišli – ostali su lokalni tajkuni i političari tj. tajkuni/političari koje su ovi naučili „know-how“ vjerujući da su im konačno ruke odriješene. Svako ko dođe u poziciju ponaša se kao onaj koji učestvuje u „redaljci“: nije važno koji je po redu, pa čak i da je posljednji, važno je da dobije priliku i ne izvisi – da ne ostane suha k**ca, da izvineš. A narod i fukara misli da oni posjeduju neku tajnu formulu, moć, magiju, inteligenciju, šta li, pa su tako dobrostojeći. Ne kontaju da je to njihov novac koji su im ovi opljačkali. Kada je dobar standard i kada raja i fukara radom i školovanjem dogura do srednje klase onda niko ne vjeruje u novac previše, jer novac nije bogznašta kad ga svako ima, zar ne? Tako je bilo do polovine osamdesetih. Velike socijalne razlike su te koje svemu daju smisao – i novcu i standardu, tj. načinu života. Tek kada nekolicina uživa dok većina preživljava – V.I.P. klub ima težinu i smisao. U slučaju dobrog standarda i kvalitetno obrazovane srednje klase – V.I.P. je samo klub patetičnih snobova i sociopata.

Kada bi svi bili zaposleni i imali jednaku ili čak veću platu u privatnom sektoru od njih u javnom – mi bismo na njih gledali kao na obične birokrate. (Problem je u tome što je u ovoj firmi-državi država jedina firma koja radi, tj. u kojoj može da se ne radi, a prima plata kao i prije rata.)

Skoro ste boravili u Makedoniji. Kakvi su sada Vaši slegnuti utisci?

Jako egzotična zemlja, u tranzicijskom smislu. Tranzicija daje mnoge čudne rezultate. Kreira stvarnosti koje su nestvarne i tim više bolnije po zdrav razum. Barem tamo gdje je vlast „kreativna“ i „fokusirana“.

Često ste u Hrvatskoj. Koliko se Hrvatska promenila i kako se menja? Kad ćete posetiti Srbiju?

Ne znam kako da sudim čitave države. Ja vidim jedan mali segment. Znam da su svi zaduženi. Zadužili se radi telefona, izgleda. Telefonskih razgovora. Tako nešto… Standard. Konzumerizam. Nov auto i to… Kao da se omladina pretvara u očajne wannabe YUPPIE – mlade urbane profesionalce koji oštre svoje diplome za dobar posao koji ih k’o biva čeka kao nekakav zagrobni život – s one strane EU. To je kao neki kult, pa i kultura među ljudima – ta službenička, poduzetnička. Takvi su bili Česi, Poljaci, i drugi slavenski narodi koji su se uključili na Zapad. Ali upravo se Zapad bori protiv takve ideološke robotizacije uma i mlade radne snage. Tim više što gladni mladi radnici iz ovih novih članica dolaze da uzmu poslove onima koji bi malo više da pregovaraju svoj status sa poslodavcem u korist kvalitetnog porodičnog života. Rezervna armija rada. Ne vidim ih da su zainteresovani za demokratiju, za sistem, prepustili su puno toga novoj vojnoj aristokratiji u svojoj zemlji i tražili bi prava, posao pa i društvenu participaciju u drugim zemljama gdje ih niko ne poznaje. Kao da vjeruju da su „prepametni“ za sopstvenu zemlju pa ne žele da se tu potrude ili je nešto drugo: možda su zapravo poželjeli da naivno vjeruju u nešto u što u svojoj „prepametnoj“ zemlji više ne mogu, jer su stvorili klimu u kojoj kao takvi automatski ispadaju naivni sanjari. U duši su djevice, ali se ponašaju i imaju pozu prekaljene i ofucane drolje. I tu je konflikt.
Trebao sam biti u Srbiji čitavu sedmicu, ali me je pokosila stomačna viroza. Vidjeću dalje šta iskrsne.

Šta je po Vama danas alternativa (politička, kulturna, društvena, privredna) za region? Šta nas može spasiti?

Moramo početi izmišljati toplu vodu, ali na svoj način. Šalim se, ali istina je: moramo ponovo izmisliti sebe, a ne prepisivati od drugih. Moramo se ponovo pronaći, kao društvo. Pogubili smo se u raznim uticajima, opcijama, obećanjima, lažima. Moramo pronaći svoj san i napraviti svoju „slobodnu teritoriju“ – k’o sebi, za sebe, a ne za „turiste“. Trebamo prestati biti nečiji „safari“, gledati se tuđim očima. Moramo vjerovati sebi i u sebe. I pronaći, uskrsnuti taj inat, duh slobode i to … Inat je bitan. Ništa nema bez inata. Mi smo ga se odrekli kao da je on kriv za naše neuspjehe, a prigrlili strane recepte – kao da uspjeh ima tajni recept. Niko nigdje nije ništa postao niti postigao bez inata. Svaka uspješna imigrantska priča se bazira na inatu, samo, naravno da to neće priznati na nacionalnoj televiziji jednom kada postane bogat i poznat, pustiće publiku da vjeruje u „Američki san“ , a istina je u npr. „portorikansko inatu“.

Na čemu danas radite? Šta možemo od Vas očekivati u narednom periodu?

Sada bih trebao početi da se pojavljujem sedmično kao gost u jednoj emisiji na regionalnoj televiziji N1. Istovremeno radim na nekom svom standup-u, ako ga tako mogu nazvati. Svakog utorka. Počeli smo prije par sedmica u bašti Sarajevske Pivnice koju vodi moj prijatelj Vlado Cabrera. Dobra prilika da se radi na tome pred živom publikom. Ako bude funkcionisalo vjerovatno ću putovati da pružim isti ugođaj i publici iz drugih krajeva.

razgovor vodio: Vladislav Stojičić

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=4266

Objavio Urednik dana ruj 6 2015. u kategoriji Novinarstvo, Razgovor. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst