Слаб крај за слаб почетак

Завршио се јубиларни 18. ФИАТ, којим је овај фестивал навршио тридесету годину својег постојања.

Умјесто да оправда најављено, организација ФИАТ-а је одлучила да буде мањкава и фушерска.  Отказане су четири представе, од којих је једна била намијењена побједницима фестивала док су двије представе, због техничких проблема упропашћене. Површност се није огледала само у њиховом односу према представама већ и у односу према новинарима. Новинару нашег листа је обећано било да ће му карте за ову манифестацију бити обезбијеђене. Ипак, то није било обезбијеђено те – штавише контакт особа са ФИАТ-а се ни јављала није. Већим дијелом због овога нам новинар није могао пропратити све  представе.

Већ нас је првог дана дочекала отказана представа, што си ни за онда ćутри дан није знатно промијенило. Преадстава Вандин тестамент, која је играла другог дана фестивала, је упропашћена траљавим радом надлежних. Овђе се радило о француској представи, због чега су титлови били неопходни. Они нијесу били обезбијеђени у правој мјери, те је публика само у назнакама могла схватити о чему се радило. Више од пола представе је протекло без титлова, док су се за остатак представе скоро редовоно у невакат јављали. Штета је било за ову представу, пошто је глумица  великом снагом изнијела нешто, што је, већини, усљед непознавања француског  језика, дјеловало неартикулисано. Није се одиграла представа Пресвлачење.

Његош и Паоло Мађели, је далеко најгора представа овог фестивала. Чудно је како се оваква представа могла наћи на репертоару – нити је алтернатива, нит’ има везе са Његошем, нит’ са позориштем. Имамо четири лика, много сољења памети и реквизите које се једва и користе. Представа је изразито примитивна, користи се приземним хумором и плитким доćеткама. Говори се о револуцији у најкафанскијем смислу те ријечи, национализму и Мађелију који се толико прибојава смрти да је одлучио да све фекалије које има при себи избаци прије но што пресвисне. Дјело не представља чак ни апсурд јер апсурд у суштини значи бесмисао. Занимљиво је да се радња „дешава“ по руралним предјелима Црне Горе, и да сви тамошњи људе говоре у складу са Новосадским књижевним  договором. Једина спона са Његошем је цитат из Луче Микрокозме пред крај. Овом представом Мађели је показао да одлично сарађује са државном културом Црне Горе, пошто чак и његов екскремент може наћи мјесто ђе год он то пожели.

Представа Моје награде је лоше осмишљена представа. Ово је представа коју је написао аустријски писац Томаса Берхардау. Он је изложио неке згоде које су га кроз живот пратиле. Мнозини није било јасно ко је аутор текста те није права публика могла скоро присуствовати. У  оригиналној постави, излази сам писац и говори о својем животу што од ове предстве прави неки вид књижевне вечери намјерене упознавању писца и публике. Овако је било беспредметно. У сваком случају ова представа, која у основи није лоша, није овђе нашла мјесто. Не може се рачунати као алтернативно позориште. Порука пред сам крај представе је била једнозначна и анти-европејска, у садашњем значењу те ријечи.

Помутње у режији Бранка Брезовца је врло занимљиво дјеловала. Представа је приказ истоименог романа познатог аустријског писца Роберта Музила који говори о једном јадном и мученом ђетићу који је главнину својих мука стекао у интернату далеко од дома. Оно ђе он у болест огрезне је кад почне налазити неко мазохистичко задовољство у том мучењу послије неког времена трпљења батина. Оваква склоност послије одређеног времена буди у њему хомосексулне страсти које он одбацује јер су плод болесног настројења, што за послједицу има скоро па ропски живот. Брезовец заправо и критикује хомосексуалне односе јер открива једну тамну страну у њима, што је са једне стране „ново“ а са друге храбро. У данашњим euro gayfriendly временима критика хомосексуалаца све више постаје табу тема. Свакако је добар начин ограђивања критике хомосексуализма коришћењем Музиловог романа.

Присуство представи Двије је знатно отежано било. Истовремено са овом представом се приказивао филм Ток у Куслевовој кући, те је немогуће било присуствовати и јадном и другом.

Оковани Пометеј је представа са највише елементарних прорпуста од свих оних које смо ми могли пратити.  Невјетоватно је колико је тога искључио редитељ! Толико раскоматити Есхилов текст, ангажовати толико глумаца који трчкарају по позорници а заборавити на хор и Хоровођу! Њихове ријечи су, дијелом, преузели глумци који су тумачили ликове Ије и Власти. Неко ко није читао Окованог Прометеја би потпуно погрешно схватио Есхила, јер је повише јунака свео на једног! Овакво спајање ликова је срамно и инфантилно – јер спајање коријенски супротстављених ликова уништава драмску напетост. Ако нема сукоба, ма и унутрашњег, онда нема драме. Смисао оваквог поступка је самовољно тумачење Есхилове трагедије која је дјело од највећег значаја. Прометеј Пројковског није ни био окован већ везан на пијеску којим је био с времена на вријеме гађан од групе од осам људи. Иако је Прометеј највише патио у свој беспомичности која га је изиједала прикованог јер је он због ватре коју је у себи стално носио увијек трагао за промјеном, овђе је итекако имао слободу кретања до те мјере да је на крају сам збацио своје окове, што не одговара оригиналном тексту. Неувјерљива глума је придала лошем утиску представе.  Ако је Пројковски толико искао слободно тумачење Окованог Прометеја, онда је требало да напише своју драму. Овђе је показао ниподаштавање писца чиме је умањио значај прије себи него Есхилу.

Cabares Cabarei, је до невјероватне мјере духовита, чудна и добро усклађена представа. У монодрами присутан је само Зијах Соколовић који говори о неким свакодневним и наизглед излизаним недаћама као што су брак, држава и театар – али тако рјечито и уживљено да плијени пажњу. Слободно се може рећи да је Зијах глумачки позив схватио дубље  него иједан други глумац или редитељ. Он врло интелигентно открива неке животне недаће селећи се у свог глумца који ćеди за кухињским столом, размишљајући о смислу живота, и на тај начин нагло мијења тон представе и увећава озбиљност неких закључака контрастом који прави између зајебанције и збиље. Он је цијело једно позориште у једном човјеку! Све његово тијело изражава оно што говори јер је он зашао улогу улоге и тиме је изнио позориште на велико поприште. Зијах је ријетка и вриједна појава пошто је он глумац без сујете и помоћу тога је отворио невјероватно пространство у себи! Представе оваквог типа су карактеристичне да брзо застаријевају, док би ову човјек могао безброј пута да одгледа. Ниједна његова представа се не може наћи на youtube што је добро у једну руку – овим се позориште чува као институција културе.

О представи Хамлетмашина не треба трошити многе ријечи. Она је један некреативни пројекат који слабо има везе са оригиналним текстом, што у оваквом односу према представи није највећа бољка. Горе од свега је неувјерљивост редитеља који је хтио овом комаду дати социјалну тематику. Представа је била оптерећена слабим хумором и била је исфорсирано ласцивна.

Представа Слика Доријана Греја је јако слаба била. Хари Вотон и Базил су приказани као прикивени хомосексуалци што је суштински и ближе правом тумачењу тога дјела. Ма неко волио или не волио ово дјело или Вајлда – изведба му се ова не би свиђела. Редитељска рјешења су каткад била само смијешна. Највећи је изазов редитеља био сам Доријанов портрет који ружња саобразно његовом карактеру. Ово је глупо ријешено – направљена је правоугаона конструкција која је била сачињена од великог броја посуда које су биле или празне или испуњене црном бојом. Издалека гледано, чинило се пикселовани порстрет самог Вајлда. Што је Доријан постајао гори, то су они мртви ликови пунили поједине посуде црвеном бојом. Тешко да је ово инашта личило. Однос публике према представи се најбоље огледа у напуштању великог броја гледатеља током беспотребне петоминутне паузе.

Представи Електра није могао присуствовати наш новинар јер је почетак представе одложен у последнјем тренутку за 22 часа.

Представа Три сестре у режији Слоба Милатовића и Ане Вукотић, намијењена побједницима ФИАТ-а, није одржана. Рамбо, који је затворио концертом фестивал, приредио је незанимљиво вече што је донекле условљено његовим скорашњим губитком оца.

На овогодишњем ФИАТ-у је било и филмских пројекција.

Филм Умир крви редитеља Сенада Шахмановића је кратки филм који се бави крвном осветом, додуше веома површно. Режисер је хтио да направи врло атмосферичан филм приказујући крајеве Старе Црне Горе, али је занемарен дијалог и неувјерљиво је приказан сеоски живот. Стиче се утисак да је Шахмановић узео ову тешку тему како би његов филм дјеловао занимљивије на страним фестивалима. Посебну критику заслужује неувјерљива сцена пред крај филма, ђе је син одбранио оца од крвника који хоће да умири крв. У тој сцени је приказан човјек са пушком и намјером убијања, престрашени људи и ђетић који је играчком пиштоља узео на визир тог крвника и  ,,пуцао” на њега. Поражен тим ђететом које је пробудило у њему нека осјећања, убица се повукао до своје куће. Невјероватна је, понављам, неувјерљивост ове сцене. Намјера сценаристе и редитеља је ипак била племенита, али је лоше спроведена у дјело. И један и други је приказао да не познаје природно понашање ђетета. Такав чин ђетета може имати само два објашњења – или је дијете хтјело да одбрани оца или је мислило да је ово нека игра. Ако узмемо да је прво тачно – дијете не би на тај начин бранило оца, ако узмемо да важи друго – дијете је малоумно, пошто ниједно дијете не би прихватило да се игра са неким човјеком који ниоткуд наиђе.

У неком смислу је филм Миша Обраовића Ток сродан овом. Овђе је приказиван живот једне занемарене и доконе бабе, вјероватно Мишове пошто његове слике гледа преткрај филма и носи исто презиме као и он. Ово није ни завриједило дужу причу, исти такав живот старице би могао свако пронаћи у ближем окружењу. Филм није ништа рекао, ништа показао већ само осликао неку досадну пролазност и рутину, која је свуђе присутна – пошто је овђе само узет у обзир старачки живот.

Филм Титов говор, је у најмању руку био најгори на фестивалу. Направити три-четири анимације које прате неки Титов говор је срамно. Филм је трајао 2 минута и 52 секунда. Имали смо три анимације Тита: како мрда главом без везе, како се у џина претвара послије чега се стропоштава и како постаје мађионичар и експлодира. На самом почетку смо виђели два хеликоптера који држе његово име. Сам тај говор је више пута био прекидан народским поклицима „Тито, Тито!“. Све у свему – бесадржајан кинематографски покушај.

Фолколин 500 милиграма Оних Момака већ коју годину постоји те нема ни потребе да се шта о њему говори.

Улични театар је био на нивоу, бар оне представе које су била игране. Пут у Тадам је испрва дјеловала некреативно, али сама завршница представе извукла ју је. У потрази за благом, наши су протагонисти спознали да је благо представљено публиком. Посебно се истакла једна глумица која је била са пером уђенутим у пунђу. Улицом је нека врста спорог модерног балета, који јако пријазно дјелује. Понекад је било одуговлачења али није било претјерано. Изведба на Тргу Републике је накратко била ометена другим дешавањима на истом мјесту. Представи Илузија нијесмо могли присуствовати, док представе Прозор није ни било. Наводно им је опрема била украдена.

Дио фестивала који се одвијао у Куслевовој кући (разговори са редитељима, књижавне и поетске вечери као и концерти) је добрим дијелом протекао без проблема. Ипак, пропуст је кад се разговор одвија са редитељем прије  играња његове представе – смањује се број могућих питања и пријети опасност да разговор оде у неслућеном правцу.

Кад се све узме у обзир – овогодшњи ФИАТ је дјелимично промашен фестивал. Ко је добио награду и зашто – нећу говорити јер је без смисла говорити о такмичарском програму кад је толико представа из горе поменутих разлога или отказано или технички упропашћено. Конкуренција је била сужена а и сам жири није прећерано долазио (са изузетком једног члана) на изведбе представа.

Мато Канкараш

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=4289

Objavio Urednik dana ruj 18 2015. u kategoriji Izvještaj, Komentar, Novinarstvo. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst