Рјечник уз Лучу микрокозму

Епикур (342.-271. п.н.е) грчки филозоф који је, послије Хераклита и Демокрита, најистакнутији представник античке материјалистичке филозофије. Епикур учи да је материја вјечна и да оно једино што постоји јесу материјални атоми и празно (празан простор). Допуштао је постојање богова, али их је смјештао у међукосмичке просторе, ђе живе у “блаженом миру” и “не старају се ни о нама ни о свијету”, како је истакао Маркс из Епикуровог учења. О души је мислио да је веома фино тијело које је расуто по цијелом организму. Самим тим је одбацивао вјеру у бесмртност и божанско поријекло.

Питагора (571-497.п.н.е) – стари грчки филозоф и велики математичар. У филозофији Питагоре и његове школе карактеристична је “повезаност зачетака научног мишљења и фантазије, налик на религију и митологију”. Истичући значај квантитативних односа, Питагора и његови сљедбеници (питагорејци) су развили и мистично учење о бројевима као суштини ствари. О души човјековој су учили да је дио божанског духа, бесмиртна и за казну везана за тијело, а да се послије смрти враћа у бестјелесни свијет тј. не иде у пакао или рај већ се сели у људско или животињско тијело. Питагора је неправедо, уз Епикура, убројан у материјалисте од стране Његоша, у ово дјелу. Разлог за Његошеву осуду Питагоре може бити: или недовољна упућеност у његово дјело или Његошево неприхватање Питагорине тезе да се душа човјека, након смрти, сели у другог човјека или у животуњу. Ово је једина суштинска разлика у схватањима душе, Његоша и Питагоре, у неком упрошћеном смислу. Иначе, једини Његошев извор (за који се зна) у спознавању Питагориног учења јесу Ж.Ж. Бартелемијева Путовања Анахарсиса млађег у Грчку. Његош је имао руски превод овог дјела у својој библиотеци, а у овом дјелу се не вели ништа о Питагорином учењу о сеоби душе.