Национално благо треба сачувати

Проучавајући више од 300 писаних извора Бранко Новаков Медојевић желио је да сазна историју своје породице. Деценијама је овај машински инжињер обилазио библиотеке и архиве и скупљао драгоцјене историјске податке. Истина га је интересовала, права истина, немогућа истина, истинска истина: о поријеклу, коријенима Медојевића. Читајући хладне главе и отвореног срца успут је наилазио, откривао и записивао још неке истине: поријекло Шпадијера, Остојића; Петровића, Крваваца…Открио је истину о Власима од којих су настали многи народи и државе на Балканском полуострву.

Деценијско истраживање талентованог инжињера-иноватора разликује се од метода које користе актуелни историчари. његов приступ је научан, рационалан а покренут архетипском снагом колективно несвјесног.

С којим циљем је Бранко Новаков Медојевић писао ИСТОРИЈУ МЕДОЈЕВИЋА? Да оплемени свој дух истином и да анимира младе људе,да их инспирише на истраживачком путу. Жеља да у ученицима и студентима пробуди самосвијест, самопоштовање који су неопходан темељ за изградњу јаких, аутентичних личности, независних интелектуалаца – достојна је изузетног поштовања.

Аутор ИСТОРИЈЕ МЕДОЈЕВИЋА покушао је и успио да разбије црногорску митоманију одраслих мушкараца који су стасавали у вријеме самоуправног социјализма СФР Југославије, бивше државе Срба, Хрвата, Словенаца, Босанаца, Македонаца, Црногораца. Нарочито се потрудио да разбије митове о Медојевићима. Сазнајемо да су били ковачи у Котору и Дубровнику, трговци у Котору, Бару и Дубровнику, сточари изнад Будве и Старе Црне Горе и Херцеговине, ратари у околини Скадарског језера. На Цетиње су дошли са Црнојевићима и подручје око цетињског манастира и данас се по њима назива Медовина. На који начин су на манастирском земљишту и земљишту Медојевића – Медојевини, грађени дворци, Биљарда и град Цетиње, пита се аутор књиге. Цитирам „Успомена на израду мачева на Медојевини се сачувала до 1740. године. У запису који је објавио Душан Вуксан 1937.године, у цетињским Записима, св.3, поново се појављује Перо Јанков Медојевић, овај пут са братаничином Јованом“ Слиједи ауторов цитат:

“ 1740. мјесеца маја 20. Да јест вједеније всакому чловеку, пред ким изиде сије писаније, како подмири Перо Медоевић своју братучеду Јовану Јованову за ње очинство, што је доходи от оца, от куће и баштине. Она своје прими и ову књигу учини, да зато поменка није у вијек. А у то прими Јована мач от Пера ње брата Ђура за 20 грошах, зашто је Перо држа мач како свога брата; мач у 20 грош, а аспром 20 грош, што даде владика Сава, а два гроша Јовани Перо поклони, зашто му она књигу учини. И ту бише сједоци: Вукота Вукосавов, Перо Мариновић, Перо Станојев Почек и Неноје Вуков Почек. А писах ја калуђер Вассилије (касније Владика Василије, прим.Б.К.) бивши мољен од исте Јоване.“

Аутор књиге објашњева, мало даље, да Перо Медојевић продаје мач владици Сави, за аспре (турски новац, други назив за акче; један грош = 20 аспри) јер се мушка лоза ових Медојевића – гаси. Јована не носи мач својој кући, него новац од његове продаје и жели да о мачу и судбини брата, оца и стричева остане траг.

(извод из рецензије уреднице ПРВЕ КЊИГЕ Босиљке Канкараш)