Вито Николић

Штићеник домова за ратну сирочад
       Одмах по завршетку рата у опустошеној Црној Гори ваљало је збринути и четири хиљаде сирочади без једног или оба родитеља. За њихов смјештај отворени су домови у Милочеру, Котору и Даниловграду (Браленовица). Послије дугог низа несрећа и биједе Вито ћe у тим домовима наћи какву такву замјену за топлину породичног огњишта. Услови за нормалан живот у прихватилиштима били су знатно бољи него у окружењу. Према сјећању Косте Вујовића, управника Дома у Браленовици, Витомир често самовољно напушта ту средину, али будући да је био старији од осталих “нијесу га трагали”, за млађима из Управе Дома дали би се у потрагу, понекад и уз помоћ милиције”.

– У Милочеру, послије рата, 1945. године, једна бајка постала је стварност! Краљевски двор претворен је у – Дом ратне сирочади!

Још су, такорећи, дворске собе мирисале на краљевске парфеме кад су се у њих почели усељавати мали бескућници из свих крајева Црне Горе, сиротани без родитеља, гладни, озебли, уплашени, тужни. Био је то њихов први дом и прво мјесто у коме је њихово ратом прекинуто дјетињство поново нашло себе, написаће касније у једном сјећању Николић, тада већ великан црногорске новинске репортаже, заправо мајстор кратке приче у журналистичкој форми.

У марту 1945. године са тридесетак никшићких малишана, ратних сиротана, превезен је авионом у Бугарску. Смјештени су у Дјечји дом у Мездри, малом граду 60-ак километара сјевероисточно од Софије, на чијој су се жељезничкој станици задржавали возови који су из Европе према Истоку превозили углавном рањенике са европског ратишта и логораше из Дахауа, Матхаузена и других нацистичких логора. Те композиције “страве и ужаса које су се као жива оптужба кретале европским колосијецима и подстицале ону слијепу мржњу што се крајем рата јавила – не само према Хитлеру и нацизму, већ према читавом њемачком народу та дјеца и сама ратни страдалници дочекивали су организовано, са транспарентима, ружама, пјесмом, свирком, свједочиће касније Вито у својој антологијској репортажи Једна југословенска прича.

Приликом повратка у домовину, септембра 1945. године Николићева група упућена је у Честерег, једно опустјело њемачко село удаљено десетак километара од Зрењанина:
“Али, већ на првом одморишту, у Панчеву, у једном сабирном центру, ми смо онако чисти, ухрањени и добро обучени осталој дјеци наликовали на “Швабе”, па смо на њихове псовке и каменице, након узалудног објашњења наше добре учитељице Љепосаве Беговић да смо Црногорци то на крају морали ипак да докажемо сопственим песницама”.

       Од фашистичке окупације Никшић је ослобођен 18. септембра 1944. године и тог мјесеца био је највећи ослобођени град у Југославији. Сјећање на прве дане у слободи Вито ћe објавити 1961. у тек основаним “Никшићким новинама” са притајеном тугом човјека који није имао срећу да своје дјетињство иживи у слободи”. Преживљене ратне страхоте покушаће да “савлада” умјетнички најснажније у пјесми “Писмо мојој учитељици”, која, објаснио је, “припада свим мојим учитељицама, учитељима, јер су умјели да нас упуте у животне вриједности и онда кад су оне биле доведене у питање”. Ова антологијска пјесма није уврштена у читанке, иако јој је прије свих у њима свакако било мјесто. Они који су о томе одлучивали сугерисали су аутору да оно “драга госпођо учитељице” промијени у “драга другарице учитељице”, што Николић који се није никад усклађивао ни са једном владајућом идеологијом енергично одбија. Ипак, много година од објављивања Писмо ће се захваљујући књижевнику Миленку Ратковићу наћи у Читанци за четврти разред основне школе. Иако је редовно позиван, Вито је увијек избјегавао да са писцима за дјецу посјећује школе.

       Судбина му није била од почетка наклоњена ни кад је у питању његово редовно школовање. Први разред основне школе почео је са својом генерацијом у Никшићу 1941. године. Али, послије братове погибије, да би га сачувао, отац га задржава у кући обећањем да ће га поново послати у школу кад дође мирније вријеме. Но, рат се одужио, Витов отац Боривоје погинуће 1943. године, дјечака прихвата тетка и са новом генерацијом опет га уписује у школу. Савезнички авиони у данима кад је завршавао тај први разред порушиће обје зграде школа у Никшићу, па ћe тај “фамозни” први и остале разреде основне школе Витомир завршити касније у слободној земљи. Првих поратних година занимаће га и глума. Неколико епизодних улога добиће у представама Народног позоришта у Никшићу.

Боловања

       Вeћ 1945. године љекари су поставили дијагнозу “обострана, активна туберкулоза”. Од те болести лијечен је и приликом боравка у Бугарској. Грудобоља по повратку из домова за ратну сирочад узима све више маха и Вито је чест пацијент у никшићком Диспанзеру за плућне болести и Заводу за туберкулозу у Брезовику. Брезовик ћe бити његово најдуже и најчешће љечилиште, боравиште и склониште. Ту ћe се склањати и да одложи затворске казне. А први његов боравак у овој болници завршио се бјекством. Иначе, у санаторијумима и болницама за плућне болести од 1947. до 1982. године провешће укупно диљем друге Југославије више од шест година: Иришки Вијенац (Фрушка Гора ) 1947, Цетиње 1950, Колашин, Острог, Касиндол (Сарајево) 1951, Цетиње 1951, Голник (Словенија) 1951-1952, Бежанијска коса (Земун) 1965. и 1966, Касиндол 1965, Војни институт за плућне болести у Београду 1966. године, Брезовик много пута…

Крајње неповољне животне околности, неуредан живот, материјална немаштина, немиран боемски авантуристички дух и недисциплина разлози су због којих љекари успијевају само да Витомиру залијече, али не и излијече болест. У новембру 1960. године према љекарском налазу није способан за издржавање затворске казне, али је у марту наредне у затвору. Три године касније здравствено стање му је толико погоршано да се хитно упућује у Брезовик. У новембру 1965. године због сукоба са начелником Одјељења “дисциплински” је отпуштен из болнице. Прогнозе многобројних љекара који су Вита лијечили нијесу се на срећу оствариле. Наиме, иако су 1981. године у Брезовику констатовали знаке озбиљног ослабљења његовог срца као “реперкусију опсежне и дуготрајне туберкулозе плућа” – живио је још готово деценију и по.

У Брезовку ћe 1973. године упознати Јелену Ласицу. Наредне године склопљен је брак у ком је 1975. године рођена кћерка Даница.

Од 1969. Вито је живио у Подгорици. Радио је као новинар у Побједи до 1991. године, када је због непристајања на ратнохушкачку уређивачку политику у том листу добио отказ.

Високог раста, у младости сувоњав, доцније крупног тијела, ходао је необично. Погурен, повијен под теретом удеса, болести и сталне сјенке смрти, обично са рукама на леђима, корачао је истурајући једно па друго раме, непрекидно друмујући од болнице до болнице, од кафане до кафане од града до града, од друштва до друштва, обилазећи сваку стопу Црне Горе чију је историју, простор, људе и обичаје познавао као мало ко прије и послије њега. Маркантан, бујне косе, посједовао је само њему својствен шарм, духовитост, али и пријеку, понекад “отровну” нарав због које је остајао без многих пријатеља. Испод привидне једноставности крила се сложена, духом, талентом и образовањем богата личност.

1 2 3

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2568

Objavio dana apr 27 2014. u kategoriji Lik i djelo, Vijesti. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Both comments and pings are currently closed.

Komentarisanje je zatvoreno

Prijava | Administrator SPETROV