ПАВИЉОН БР. 6

Поводом 155 године од рођења великана руске књижевноости Антона Павловича Чехова објављујемо његову причу “Павиљон бр. 6” која је специјално приређена за наш сајт. Превод, нажалост, није оригиналан али је доста урађено на његоговом приређивању. Већина критичара су се сложили да је ово уопште његово најзрелије и најбоље дјело.

У болничком дворишту налази се кућица, зарасла у чкаљ, коприву и дивљу конопљу. Кров јој је труо, димњак упола срушен, степенице пред улазом натруле и обрасле травом, а од малтера на зидовима остали само трагови. Предњом страном окренута је болници, а задњом — гледа у поље, од кога је одвојена сивом болничком оградом са шиљцима. Ови шиљци, окренути увис, и ограда, и сама кућица изгледају тако мучно и кобно као што могу бити само болничке и тамничке зграде.

Ако се не бојите да вас коприва не ожари, кренимо онда уском путањом која води кућици, па да видимо шта се у њој ради. Кад отворимо прва врата, улазимо у тријем. Овђе су поред зидова и крај пећи набацане хрпе болничких отпадака. Душеци, стари поцијепани мантили, панталоне, кошуље са плавим пругама, сасвим дотрајала и неупотребљива обућа — сва та старудија набацана је на гомилу, изгужвана, измијешана, трула и шири загушљив задах.

На цијелој тој гомили старудија, увијек са лулом у устима, лежи чувар Никита, стари ислужени војник са пожућелим ширитима. Лице му је грубо, изнурено, са чупавим обрвма, које му дају изглед степског овчарског пса, а нос му је црвен; средњег је раста, наоко сувоњав и коштуњав, али у цјелини је импозантан и јаких песница. Спада у ред оних простосрдачних, позитивних, послушних али тупих људи који највише на свету воле ред и зато су убијеђени да све треба тући. Он удара по глави, прсима, леђима, ђе стигне, и увјерен је да без тога овђе не би било реда.

Даље се улази у велику, широку собу, која заузима читаву кућицу изузев тријема. Зидови су ту обојени прљавоплавом бојом, таваница је чађава, као у димљивој кровињари — знак да се овђе зими пећи пуше и да има угљендиоксида. Прозори су изнутра нагрђени гвозденим решеткама. Под је сур и храпав. Заудара на кисио купус, на чађ од лампе, стјенице, амонијак, и тај задах, кад уђете, оставља на вас утисак као да улазите у кавез са животињама.

У соби су кревети, причвршћени за под. На њима śеде и леже људи у плавим болничким мантилима и, као у старо вријеме, у болесничким капама. То су — умоболници.

Све скупа их је петоро. Само је један из виших сталежа, остали су обични грађани. Први до врата, висок, мршав паланчанин, риђих, глатких бркова и уплаканих очију, śеди поднимљене главе и гледа у једну тачку. И дан и ноћ он је невесео, клима главом, уздише и јетко се смијеши; у разговорима ријетко учествује и на питања обично не одговара. Једе и пије механички, кад доносе храну. С обзиром на то да тешко и с кркљањем кашље, да је мршав и румених образа, изгледа да је код њега зачетак туберкулозе.

До њега је мали, живахан, веома чио старчић ушиљене браде и црне, кудраве , као у црнца, косе. Дању шетка по павиљону, од прозора до прозора, или śеди на свом кревету, скупљених ногу по турски, и неуморно као зимовка звижди, тихо пјева и понекад се закикоће. Ђетињу веселост и живахан карактер испољава и ноћу, кад устаје да се моли богу, то јест кад се лупа у груди и прстом чепрка по вратима. То је Јеврејин Mојсејка, лудак, који је помјерио памећу прије једно двадесет година кад му је изгорјела радионица шешира.

Од свих становника павиљона бр. 6 само он има права да излази из куће, чак и из болничког дворишта на улицу. Ту повластицу ужива одвајкада, по свој прилиди, као болнички староśедилац и као миран, безопасан лудак, варошка будала, на коју су давно навикли по улицама у кругу дјечака и паса. У болничком мантилићу, са лудачком капом на глави и у папучама, понеки пут бос, чак и без панталона, иде он улицама, задржавајући се пред капијама и дућанима, и проси милостињу. Неђе му дају кваса, неђе — хљеба, а на другом мјесту копјејку, тако да се, обично, враћа у павиљон сит и с парама. Све што донесе, узима Никита за себе. Он то као војник чини свирепо, љутито, претресајући му џепове и кунући се богом да никад више неће пуштати Јеврејина на улицу, и да је неред за њега најгора ствар на свијету.

Mојсејка воли да послужује. Он доноси воду друговима, покрива их ћебетом кад спавају, обећава да ће сваком донијети из вароши по једну копјејку и да ће сваком направити нову капу; он храни кашиком овог суśеда са лијеве стране, једног паралитичара. Чини то не из сажаљења нити ма из каквих другах хуманих разлога, већ угледајући се и покоравајући се нехотице свом суśеду са десне стране, Громову.

Иван Дмитрич Громов, човјек од своје тридесет три године, из вишег сталежа, некадашњи судски пристав и губернијски секретар, пати од маније гоњења. Он или лежи на постељи, згрчен у клупче, или хода по соби тамо-амо као да ради гимнастику, али врло ријетко śедне. Увијек је узнемирен, узрујан и стално нешто нејасно и неодређено очекује. Довољно је да нешто само мало шушне у тријему или да неко викне у дворишту, па да дигне главу и ослушне: да случајно по њега не долазе? Mожда баш њега траже? И на његовом лицу у том тренутку огледа се јака узнемиреност и гађење.

Mени се допада његово широко лице истурених јагодица, увијек блиједо и потиштено, које као у огледалу одражава мучну борбу и стални страх изнурене душе. Покрети лица су му чудни и изболовани, али фине бразде, као трагови дубоког искреног бола, паметне су и интелигентне, док је у очима срдачан, нормалан сјај. Он ми се свиђа, учтив је, услужан и необично деликатан у понашању према свима, осим према Никити. Кад неко испусти пуце или кашику, он брзо скаче са постеље и диже их. Свако јутро пожели својим друговима добро јутро, а кад полази на спавање — зажели им и лаку ноћ.

Осим сталног напрегнутоr стања и гримаса на лицу, његово лудило се огледа још и у овоме. Понекад увече он се огрне својим мантилом и дршћући цијелим тијелом, цвокоћући зубима, почиње брзо да хода тамо-вамо по соби и између кревета. Изгледа као да има јаку грозницу. Судећи по томе како изненада застаје и пиљи у другове, рекло би се да хоће да каже нешто врло значајно, али, по свој прилици, закључујући да га нико неће саслушати нити схватити, он само нервозно врти главом и наставља шетњу. Али убрзо жеља да говори савлађује сва његова резоновања, и он сам себи попушта и прича плаховито и страсно. Говор му је невезан, грозничав као бунило, на скокове и не увијек разумљив, али се зато у њему оśећа, и у ријечима и у гласу, нешто необично лијепо. По његовом говору одмах ћете у њему препознати лудака и човјека. Тешко је описати његов безумнички говор. Он прича о људокој нискости, о насиљу које руши правду, о сјајном животу који ће с временом завладати на свијету, о решеткама на прозору, које га подсјећају сваког тренутка на глупост и свирепост насилника. Најзад, из свега тога испада и неки хаотични, нехармонични потпури од старих, али још недопјеваних пјесама.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana jan 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “ПАВИЉОН БР. 6”

Leave a Reply to ЧИНОВНИКОВА СМРТ – Антон Павлович Чехов « КЊИЖЕВНОСТ

Prijava | Administrator SPETROV