Tajna podzemnog mosta

Lišće oraha je bilo dosta prorijeđeno, kad su tog neđeljnog popodneva krenuli u pohod na “Ali Babinu pećinu”. Tiho i uz šapat penjući se uz glatko stablo, jedan za drugim su, preko savijene grane uskakali na balkon i hitro nestajali kroz odškrinuta vrata. Posljednji ostade Mili Šlinota, strašljivo zvjerajući oko sebe pa, vidjevši kako posljednji nestaje kroz balkonska vrata, iznenada izgubi živce, skoči sa betonskog zida i glavom bez obzira se zaždi u školsko dvorište put grada.

Kad im se oči donekle privikoše na mrak, dječaci počeše prebirati po paketima i ostalim stvarima koje bjehu nabacane na gomile raznih veličina.Vrlo brzo su se oni navikli na okolnosti i oslobodili se straha . Počeše sa preturanjem, ne znajući šta prije da zakuče. Mirko je Đelu i Mikome davao znak da uzmu one manje pakete i da ih bace sa balkona u dvorište koje je zaraslo u drače, pa tek onda da pođu na donji sprat i vide čega sve tamo ima. Oni dohvatiše nekoliko paketa i s balkona ih baciše, računajući da ih izvuku tek kad padne mrak. Poslije toga, drvenim stepenicama siđoše na donji sprat odakle se već čula prepirka onih koji su se oko nečega otimali zaboravljajući đe se nalaze. Na donjem spratu je sve bilo pretrpano raznim voćem i povrćem, dok su u jednom uglu bile naslagane male bačve, napunjene vinom ili rakijom. Dunje i jabuke su mirisale, a mračnom se prostorijom širio kiśeli vonj grožđa. Gomile zrelih krušaka su čekale da budu pojedene.

Baš u momentu kad je otimanje oko jedne vreće oraha bilo na vrhuncu, odjednom i bez najave, širom se otvoriše ulazna vrata i kroz njih upade ogromni brkati milicioner sa velikim crnim pištoljem u desnoj ruci.

– Stoj! Ne mrdaj i ruke u vis..! – dreknu iz svega glasa, očima kolutajući po prostoriji.

Nastade komešanje i nekolicina pokušaše bjekstvo uz drvene stepenice. Iza brkatog milicionera stuštiše se još dvojica mlađih i hitro potrčaše za njima. Mirko i Miki se baciše na gomilu praznih vreća, dok Đelo pokuša da se sakrije iza bačvi ali ga onaj brkati milicioner brzo pronađe i za ruku izvuče na sred prostorije. Ona dvojica milicionera, niz stepenice dovukoše bjegunce koji su se plačući otimali i narediše im da se postroje ispred brkatog milicionera koji je zloslutno mahao velikim pištoljem. Mirko i Miki bi ostali neprimijećeni da Jovo Mali, skriven u istoj gomili vreća, od straha ne stade da cvili i jauče, skrećući pažnju milicije koja ih hitro izvuče iz gomile i ugura u stroj.

Brkati milicioner nabi pištolj u futrolu i dvojicu najbližih zgrabi za mišice, naređujući onoj dvojici da učine isto. Oni ga poslušaše i svaki od njih zgrabi po dvojicu tako da slobodan preostade samo Milenko zvani Ruta koji se zbunjeno osvrtaše. Vidjevši ga tako zbunjenog, brkati milicioner dreknu i naredi mu da ide dva koraka ispred njega. No, čim izađoše na ulicu, na kojoj se narod već bješe počeo okupljati, Ruta zaždi ka oštrom ćošku Skadarske ulice.

– Stoj, pucaću!!! – dreknu milicioner iz svega glasa, silovito potežući veliki crni pištolj iz futrole.

– Stao sam.., – Ruta čučnu i poče da cvili, dižući uvis ruke.

– Preda mnom i nemoj slučajno opet probat’ da bježiš! – viknu milicioner nespretno vraćajući pištolj u futrolu.

Ruta napravi korak kao da se vraća u stroj, pa iznenada opet zaždi u pravcu uličnog ćoška, dok milicioner urlajući opet poteže svoj pištolj. Ruta se opet skupi i zakuka, molećivo obećavajući da neće više bježati, dok je milicioner bivao sve nesigurniji pred narodom koji se okupljao i sve češće dobacivao i prijetio. U trenutku kad je ponovo vratio pištolj u futrolu, Ruta se okrenu i u nekolika hitra skoka šmugnu iza oštrog ćoška na kraju ulice, dok je milicioner, crvenoga lica, pokušavao da ponovo izvuče svoj pištolj. Vidjevšii da cijela rabota postaje smiješna, ostavi ga u futroli i, osvrćući se, naredi da krenu u pravcu ispostave u Zmajevoj ulici. Ruti, izgleda, nije bilo dovoljno što se tako lako izvukao iz čitave te gužve, već nastavi da neprestano izviruje iza ćoška bezobrazno plazeći jezik. Uozbilji se, tek, kad mu brkati milicioner rezignirano dobaci:

-Ajde, ajde, samo se ti pljazi…. Misliš da te nećemo ufatit’ čim se smrkne. Otac i majka nam se ionako moraju javiti, te će i nama lakše biti ako te oni dovedu…

Na to se Ruta smrknu te se izdaleka se moglo viđeti da je užasnut samom pomisli da će njegovi roditelji morati da se jave miliciji i saslušaju optužbe i pogrde zbog onoga što je učinio. Ostade da nepomično i nijemo posmatra gomilu koja je još stajala pred otvorenim vratima gradskog magazina. Nakon toga ostalima kao da laknu jer odjednom shvatiše da su međusobno sudbinski povezani, samo treba i konačno da stanu jedan uz drugoga.

Tri milicionera su išli izasobice, svaki grčevito držeći po dvojicu dječaka koji se više i nijesu otimali. Probijali su se kroz gomile prolaznika koji su zastajkivali i gledali za njima, što milicionerima, izgleda, uopšte nije bilo po volji. Uglavnom su hitali da što prije dođu do ispostave i predaju provalnike. Nakon kraćeg oklijevanja i Ruta se uputi za njima.

Ubrzo stigoše u Zmajevu ulicu, đe se s mukom ispentraše uz razvaljene drvene steprnice i stadoše pred vrata koja otvori mladi milicioner začuđeno gledajući cijelu procesiju. Pošto se raspita o čemu se radi, poče pridošle prihvatati tako što svakog zaredom lijevom rukom uhvatio za uho a zatim ga snažnim šamarom ubaci u tamnu prostoriju. Isto šćede da učini i sa Mikijem ali on ustuknu, tako da mladom milicioneru lijeva ruka ostade da visi u vazduhu.

Nakon što za trenutak ostade zbunjen, milicioner ljutito pokuša ponovo i pošto se dogodi isto, nestrpljivo nasrnu na Mikog koji se prijeteći izvi gledajući ga pravo u oči. Tim odlučnim pogledom dodatno razjaren, zaleće se da ga konačno zgrabi ali se Miki vješto izvi i svoju okruglu ošišanu glavu svom snagom zari u pleksus mladog milicionera koji nije ni slutio da bi mu se nešto takvo moglo desiti. Udarac glavom je bio tako jak i neočekivan da milicioner ostade bez daha, buljeći razrogačenih očiju u Mikoga koji se spremao za novi napad. Milicioner koji je držao Mikog, žestoko zatečen ovim neočekivanim ispadom, ispusti njegovu ruku, te zbunjeno priskoči nesrećniku koji nije mogao da dođe do daha i odvede ga do prozora preko koga se ovaj presamiti i poče da bljuje. Pošto se malo umiri, uspravi se i pogleda za sobom u vrata na kojima je stajao Miki prkosno očekujući što će se dogoditi. Milicioner duboko uzdahnu, smrknu se i krenu u novi napad ali ga njegov kolega spriječi u tome, smirivši se nakon kraćeg otimanja, i dalje neprijateljski gledajući Mikog koji ostade na bezbjednom odstojanju. Soba sa dva pisaća stola i nekoliko stolica, učas se napuni. Brkati milicioner izgura one mlađe i ostade sam sa dječacima koji su se došaptavali, premještajući se s noge na nogu.

Nakon što ih osmotri, uputi se i śede za pisaći sto nasuprot dječacima, sagnu se i iz fijoke stola izvadi poveliku, tvrdo ukoričenu svesku. Otvori je i poče nešto zapisivati svaki čas umačući raskrečeno pero u mastionicu. Kad završi pisanje, strogo se obrati Mikome, koji se bješe stisnuo u ćošku. Upita ga za ime, prezime i adresu. Pošto mu Miki izdiktira, on sve to oštrim trzajima zapisa. Isto učini sa ostalima i kad završi, ustade i sklopi raskupusanu svesku, strogo ih sve redom pogleda i reče da će njihovi roditelji biti pozvani a oni će do tada morati da ostanu u istoj prostoriji. Reče još da budu mirni i da ne pokušavaju pobjeći, jer bi time sebi na vrat navukli još veću nevolju. Nakon toga izađe i oni s jezom začuše reski zvuk ključa koji se okrenu u bravi.

Kad ostadoše sami, Mirko śede na obližnju stolicu, dok se ostali počeše otimati oko preostalih. Posijedaše, što po stolicama, što po stolovima, nakon čega zavlada muk pun crnih slutnji. Tek tada postadoše svjesni u koji položaj su došli svojom lakomislenošću, no ipak niko od njih nije pomišljao da druge optuži za svoju nevolju, već su zavjerenički očekivali što će se desiti. Jedino ]ita Barbarita, skupljen na stolici grčevito grizući nokte, muklo i kao za sebe, othuknu:

– Uh, u kakva se govna uvalismo… Ima svi da izletimo iz škole, a što nas doma čeka… e to je već pravo “narodno veselje”.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18