Rasadnik poltrona i kukavica

Još sa vrata Marija je protestvovala: ”Kakvi su to debili! Sve djevojčice pobjegle a svi dječaci ostali.”

– Čekaj, polako, po redu pričaj, smirivala je majka. I Petar je uskočio sa njegovim komentarem: ”Reko sam joj što će bit. Još je ona imala društvo a ja sam bio sam i nazvali me švercerom.”

– Znam Pegi kad si ti jedini pobjegao a svi se vratili… Ulazi Ana i ona se uključuje: ”I to s predmeta koji bolje znaš od nastavnice. Jeste mama, on bi muzičko mogao da predaje pored one ćurke.”

– Znam srećice, sve znam. Pustite Mariju da ispriča sve što je bilo. Sva zajapurena u obrazima Marija je jedva dočekala svoje pravo: ”E ovako. Dogovorili smo se da pobjegnemo s časa geografije jer smo čuli da je kontrolni, nenajavljeni. Sve djevojčice pobjegle a dječaci se vratili. I nama nastavnica Simana dala jedinice. Kako je to nefer! Pi debili jedni!

– Piiiii! Koji džukci. Isto se to desilo i u ”Maksimu”- komentariše Ana i dodaje:

– Jeste, Jelena Jasnina je pričala.

– Znam, ali mi smo uvijek bili jedinstveni. Svi smo zajedno bježali. Najgori smo razred po ocjenama, ali smo bili drugovi.

– Šta misliš kako je meni bilo grozno kad me nastavnica zapisala još u dnevnik a moji drugovi rekli da se švercujem.

– Dobro Pegi srećice, nijesu ti to drugovi rekli no oni koji te ne vole. Imaš iskustvo. Bog ti je poslao poruku. I tebi je Marija stigla poruka od Boga. Živite među jadnom i uplašenom đecom. Ona su slika i prilika njihovih roditelja, tješila ih je Milena.

– Ne mogu da vjerujem da su naši đetići debili i kukavice. A nastavnica Simana nagrađuje kukavice i izdajice! Kako odvratna škola! Mogu li da se ispišem?

– Mogu li ja mama molim te da se ispišem? – upao je Petar.

– Misliš li da ti je neće bolje?, kod nas su sve sami poltroni. Ko vam je u parlamentu?- pitala je Ana.

– A u đačkom parlamentu su najgori. Ovu našu pedagogica vodi i ući šta će da priča. Ona se šupka direktoru. Ej, zamisli, a mi je uopšte nismo izabrali. Niko ne zna otkud ona u parlamentu.

– Znam. Muka mi je više od svega. Još malo pa će direktoritražiti talente među debilima. Mi koji imamo noge, ruke, glavu, koji smo čitavi i čisti u mozak ne valjamo. Nas kažnjavaju i muče. Ja vjerujem da će brzo neki debil napravit izložbu ili će biti koncert nekog talentovanog debila.

– Ana, pogrešni ljudi sjede na pravim mjestima. Ubijedi ti, osvijesti ako možeštvoje društvo da ne žive kao ovce. Ja u mojoj školi kao profesor to radim. Treba da pomognemo Jovani da postane direktor, da od Muzičke škole napravi zdravo jezgro.

– Smislila sam projekat.

Marija nije mogla da ruča od uzbuđenja. Pored tanjira na stolu protestovala je: ”Ja ću njoj da kažem. Briga me za njenu glibavu ocjenu. Vi ste nikakav pedagog. Vi ste kaznili nas koji smo zbog drugarstva pobjegli a nagradili ste kukavice najveće! Je li to vaša jebena pravda?! Vi ste izgubljen čovjek i nastavnik i bolje da sjedite kući! Ovaj posao treba da radi neki dobar i pošten čovjek! Vi nemate ni talenat, ni znanje, ni poštenje! Vi ste jedno ništa!”

– Bravo Makice, to ćeš ti u školi sve da kažeš, tvojoj nastavnici, u lice. Ja te podržavam. A sad treba nešto da pojedeš i da se smiriš. Shvati suštinu: oni, vas, koji ne slušate ne vole jer su uplašeni ljudi.

– Od čega se oni boje?

– Šta će drugi reći, šta će drugi pomisliti, strah da ne ostanu bez posla.

Ana je već bila ručala i otišla da pregleda elektronsku poštu: ”Mama mogu li da pročitam ovo pismo za tetka Maru”.

– Možeš, odobrila je Milena jer ona nikad ništa nije krila od svoje djece. Dok je Ana čitala: ”Bila jednom jedna Mara Bulatović koja je, uglavnom, razumjevala ono što ja radim i pričam. Davala sam joj moju energiju, naročito u trenucima kad joj se činjelo da više nema nade. Bila sam onaj an?eo čuvar koji nije dozvolio da stražari njene svijesti uhapse i zaključaju u podrum nesvjesni dio njenog karaktera.

Ne ljutim se ja Maro što nećeš i ne želiš da mi se javiš. ”Zaboravila nas je”, kažem đeci kad me pitaju za tebe.

Da li si srećna Maro? Je li to zemlja koju si tražila i našla. Mislim na ljude sa kojima radiš i družiš se. Možda bi i tebi u Crnoj Gori bilo dobro. Došli su, kupili su Crnu Goru neki ljudi sa dosta novca, ali bez duše…” Na vrata je ulazio muž i otac Pavle. I on je bio gladan i umoran. Kao svakog dana, naješće se i zaspati kao što rade pravi Crnogorci: spavaju dok njihove žene idu na posao a djeca uče. Milena bi rekla: ”Oni uglavnom život prespavaju. I kad su najviše budni sanjaju, pripremaju se, uz čašicu rakije, za slavan život poslije smrti. I najmanji Crnogorac oće nešto krupno da uradi. Ne znaju šta je božanstveno u malim stvarima, mislila je Milena dok je ljubila djecu i izlazila iz kuće. Čekala su je druga djeca u Elektrotehničkoj školi.

B.K.

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=798

Objavio dana Dec 6 2010. u kategoriji Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV