ПАВИЉОН БР. 6

VI

Његов живот текао је овако. Устајао је обично око осам часова ујутру, облачио се и пио чај. Затим је одлазио у свој кабинет да чита или је ишао у болницу. Ту, у болници, у уском, мрачном ходнику śеђели су амбулантни болесници који чекају да буду примљени. Поред њих, трупкајући чизмама по поду од цигала, трчкарали су сељаци и нудиље, пролазили измршавјели болесници у мантилима, проносили су умрле и судове са екокрементима, плакала су ђеца, била промаја. Андреју Јефимичу је познато да су за грозничаве, туберкулозне и уопште оśетљиве болеснике овакве прилике веома тешке, али шта да се ради? У ординацији дочекивали су га љекарски помоћник Сергеј Сергејич, омањи, гојазан човјек, обријаног, лијепо умивеноr и поднадулог лица, са благам и топлим држањем и у новом удобном одијелу, који је више личио на сенатора него на љекарског помоћника. У вароши је имао огромну праксу, носио је бијелу машну и сматрао себе искуснијим од љекара, који уопште није имао приватну праксу. У углу, у ординацији стајала је велика урамљена икона са тешким кандилом испред ње, а доље, умјесто сточића, даска прекривена бијелом навлаком; по зидовима су висиле слике владика, па светогороког манастира и вијенци од сувог различка. Сергеј Серrејич је био побожан човјек и волио је сјај. Икону је набавио о свом трошку; сваке неђеље у ординацији један од болесника, по његовом наређењу, читао је наглас акатист, а затим би Сергеј Сергејич лично обилазио сва одјељења са кадионицом и кадио их тамјаном.

Болесника бјеше много, а времена мало, и зато се преглед сводио на кратка питања и преписивање некаквог лијека, рецимо, етерске масти или рицинуса. Андреј Јефимич śедио је поддимивши рукама главу, замишљен, и махинално постављао питање. Сергеј Сергејич је такође śедио, трљао руке и само би се понеки пут умијешао.

— Болујемо и због тога патимо — говорио би он — зато што се милосрдном богу ријетко молимо. Дабоме!

У вријеме кад је прегледао болеснике, Андреј Јефимич није вршио операције; одавно се одвикао од њих и изглед крви га је непријатно узбуђивао. У случају да мора отворити ђетету уста ради прегледа грла, а дијете се дерало и бранило ручицама, од зујања у ушима вртјело би му се у глави и појављивале се сузе у очима. Он је журио да препише лијек и махао је рукама да жена што прије изведе дијете.

За вријеме прегледа брзо му је постајало све досадно: и бојажљивост болесника, и њихово неразумијевање обичних ствари, и присуство љепотана Сергеја Сергејича, и слике по зидовима, и његова сопствена питања која поставља стално већ више од двадесет година. И зато је одмах одлазио, чим прегледа пет-шест болесника. Без њега, остале болеснике је прегледао помоћник.

Са пријатним оśећањем да већ одавно, хвала богу, нема приватне праксе и да му нико неће сметати Андреј Јефимич, чим стигне кући, śедао би у кабинету за сто и почињао да чита. Читао је много и увијек са великим задовољством. Пола плате је трошио на куповину књига и од шест соба његовог стана, три су већ претрпане књигама и старим часописима. Највише је волио историјска и филозофска дјела; од медицинских био је претплаћен на часопис „Љекар”, који би увијек прочитао од почетка до краја. Читао је по неколико часова узастопце, и то га није замарало. Читао је не тако брзо и на скокове, као што је некада радио Иван Дмитрич, него полако, са удубљивањем, чешће се задржавајући на мјестима која му се свиђају или су неразумљива. Крај књиге стојала је боца са вотком и киśели краставци или укиśељене јабуке, и то на чохи, без тањира. Свако пола сата, не дижући очију са књиге, наливао је чашицу вотком и испијао, а затим би, не гледајући, напипавао краставац и одгризао парченце.

У три сата опрезно  је прилазио кухињским вратима, кашљуцао и говорио:

—  Дарјушка, како би било да ручам… Послије ручка, доста рђавог и мршавог,   Андреј Јефимич је ходао по собама, прекрштених руку на грудима, и размишљао. Кад избију четири, затим пет часова, он би још ходао и размишљао. Понеки пут би зашкрипила кухињска врата и кроз њих би се помолило црвено, сањиво Дарјино лице.

—  Андреју Јефимичу, зар није вријеме да пијете пиво? — запитала би она забринуто.

—  Не, још није вријеме… — одговорио би он. — Причекаћу, причекаћу …

Пред вече би обично долазио управник поште, Mихаило Аверјанич, у цијелој вароши једини човјек чије присуство не бјеше тешко Андреју Јефимичу. Mихаило Аверјанич био је некад врло богат спахија и служио је у коњици, али је пропао и као сиромах, под старе дане, потражио је службу у ресору министарства пошта и телеграфа. Наоко био је добар и здрав, имао сјајне сиједе залиске, лијепо држање и јак и пријатан глас. Добродушан је био и болећ, али плаховит. Кад је у пошти неко од публике протестовао, није се слагао или би, једноставно, почињао да филозофира. Mихаило Аверјанич, сав црвен у лицу и дрхтећи цијелим тијелом, викнуо би на сав глас: „Умукни!” тако да је пошта одавно стекла репутацију установе коју није било тако безопасно поśећивати. Mихаило Аверјанич је поштовао и волио Андреја Јефимича због његове образованости и племените душе, остале, пак, становнике гледао је са висине као да су његови потчињени.

—  Ево и мене — говорио је он улазећи код Андреја Јефимича. — Добар дан, драги  пријатељу! Да вам већ нијесам досадио, а?

—  Баш напротив, врло сам задовољан — одговорио би му љекар. — Увијек се радујем кад ви дођете.

Пријатељи би śели на канабе у кабинету и извјесно вријеме ћутке пушили.

—  Дарјушка,  како  би  било да донесеш пива? —  рекао би Андреј Јефимич.

Прву флашу  би попили такође ћутке: доктор —  замишљен, а Mихаило Аверјанич — с веселим, живахним изразом, као човјек који има  да прича нешто  врло  занимљиво.  Разговор  је  увијек започињао доктор.

—  Како је то жалосно — рекао би он тихо и полако, вртећи главом и не гледајући у очи слушаоцу (он никада уопште није гледао у очи) — како је то одвећ жалосно, уважени Mихаило Аверјаничу, што у нашој  вароши апсолутно нема људи са којима би човјек могао повести паметан и интересантан разговор. То је за нас велико зло. Чак се ни интелигенција није много уздигла над баналношћу; ниво њеног развића, вјерујте ми, ништа није виши но код нижих сталежа.

—  Потпуно тачно. Слажем се.

—  Па и ви сами знате — наставио би доктор тихо и одмјерено — да је на овом свијету све ситно и неинтересантно, осим великих духовних манифестација људског разума. Разум је оно што јако одваја човјека од  животиње, подсјећа на његово  божанско поријекло и донекле му чак служи као бесмртност, која иначе не постоји. Са тог гледишта, разум се јавља као једино могућан извор задовољства. Mи, пак, не видимо и не слушамо око себе оно што је разумно — а то значи да нам је одузета пријатност. Додуше, остају нам књиге, али оне су нешто сасвим друго него жива ријеч и узајамна веза. Ако допустите да направим не баш срећно поређење, онда књиге су ноте, а разговор је пјесма.

—  Потпуно тачно.

Настало би ћутање. Из кухиње би изашла Дарјушка и, са изгледом безизразне туге на лицу и главе поднимљене руком, зауставила би се на вратима да слуша.

—  Ех!  — уздисао би Mихаило Аверјанич. — Тражити од савременика памет!

И он би причао како се некад живјело сјајно, радосно и лијепо, како је Русија имала паметну интелигенцију и узвишене појмове о части и пријатељству. Позајмљиван је новац без мјеница и сматрало се за срамоту кад неко не би помогао другу у биједи. А каквих је све било ратних маршева, авантура, сусрета са непријатељем, каквих другова и каквих жена! А Кавказ — како је то диван крај! А жена једноr команданта батаљона, чудна нека жена, облачила је официрску униформу и одлазила увече у планине, сама, без вође. Причало се да је тамо водила љубав са једним од горштачких кнежева.

— Пресвета богородице, мајко божја … — уздисала би Дарјушка.

—  Па како су тек пили! Како су јели! И какви бјеху неустрашиви либерали!

Андреј Јефимич је слушао, али није чуо; он је размишљао о нечему и пијуцкао пиво.

—  Ја често сањам паметне људе и разговарам с њима — рекао би он изненада прекидајући Mихаила Аверјанича. — Отац ми је пружио одлично образовање, али под утицајем идеја шездесетих година натјерао ме је да постанем љекар. Да га нијесам онда послушао, сад бих се и ја, чини ми се, налазио у центру интелектуалног покрета. Био бих, по свој прилици, члан неког факултета. Наравно, и памет није вјечита, већ пролазна, али ви знате зашто оśећам наклоност према њој. Живот није ништа друго нако досадна клопка. Кад човјек који размишља, постане зрео и почне зрело расуђивати, он се нехотице оśећа као да је пао у клопку из које нема излаза. У ствари, неке случајности позвале би га, и против његове воље, из непостојања у живот… А зашто? Он би хтио да сазна зашто и рашта постоји, а њему то не говоре или му причају којекакве глупости; он куца — њему не отварају; и смрт долази по њега — опет против његове воље. И као што се у тамници људи, везани заједничком несрећом, оśећају боље кад се нађу заједно, исто се тако и у животу не опажа клопка кад се људи, склони анализи и уопштавању, нађу заједно и прекраћују вријеме размјењујући горде, слободне мисли. У том погледу ум је задовољство које се ничим не може замијенити.

—  Потпуно тачно.

Не гледајући свом саговорнику у очи, полако и са прекидима, Андреј Јефимич би и даље говорио о паметним људима и разговорима с њима, док би га Mихаило Аверјанич пажљиво слушао и понављао: „Потпуно тачно”.

—  А вјерујете ли ви у бесмртност душе? — наједном би упитао поштар.

—  Не, уважени Mихаило Аверјаничу, не вјерујем, и немам основа да вјерујем.

—  Mорам признати да и сам сумњам у то. Mада, уосталом, имам оśећање као да нећу никад умријети. Ех, помислим, стара пањино, дошло је већ вријеме да се мре! А у души је ипак некакав глас: не вјеруј, нећеш умријети!

Послије девет часова Mихаило Аверјанич би отишао. Облачећи у тријему бунду, говорио би уздишући:

—  Баш нас је судбина бацила богу иза леђа! Најжалосније је то што ћемо овђе и умријети! Ех!..

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana jan 29 2015. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “ПАВИЉОН БР. 6”

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV