I bi tama

I

 

Piši o meni. Nekako mi je uvijek bilo interesantno da čitam tu priču. Kunem se da ću je čitati kao da čitam priću o nekom koga ne poznajem. Zaboraviću da je to slika mene uhvaćena sa jedne od bezbroj tačaka gledišta. A možda je bolje i da se ne kunem. Prevariću. Pa zašto ti onda ne bih tražila da mi pričaš o bilo kome, o nekom koga stvarno ne poznajem? Mogao bi da mi podmetneš priču o bilo kom živom stvoru kad bih ja stvarno zaboravila da smo se dogovorili da se govori o meni. Ali ti si pametan, a ja sam glupa što sam uopšte i pomislila da je lako prevariti sebe i slušati o sebi kao o nekom drugom. Izvini. Znam da onaj ko ne poznaje sebe ne postoji. Znam da postoji onaj koji misli da ne poznaje sebe. Taj zapravo ne želi da zna za sebe. Ne sviđa mu se što je takav kakav jeste. Ali čim zna šta mu se ne sviđa kod sebe, jasno je i da poznaje sebe. On poznaje tebe jako dobro. Ili bar tako misli. Svejedno. Želi da bude ono što si ti.

A i ja sama nekad u tebi gledam samo ono što je dobro. I onda mi se sve to svidi. Ali ja neću da budem kao ti. On bježi od sebe, a ja hrlim sebi. Na momenat se čini da prepreke na našim putevima liče na tebe. Ti si prepreka. Da! Vidim ja to jasno! Vidim ja da on više voli prepreke nego sebe. Namjerno se spotiče. Hoće da je što bliži preprekama. Savija se, pada, traži nešto, ne zna tačno šta, ali mu ti najviše ličiš na cilj. Nerviram se! Spotaći ću se ako nastavim da mislim o tebi. Ima neka caka, nešto je tu čudno. Kako ti, bre, uspjeva da se toliko sviđaš ljudima? Priznajem, vidljive su samo tvoje dobre osobine. čak sam te zamolila da pišeš o meni. Još bih više voljela da te čujem, ali kažu da smo svi mi nesposobni za to. Moja baba kaže kako smo mi zapravo nedostojni tvog glasa. Ja bih tako voljela da te išutiram, prepreko jedna! Vrisnućeš i ja ću ti čuti glas, makar na kratko. Namjerno ću se spotaći ali ću se potruditi da i tebe zaboli. Ne želim ti ja zlo, ali hoću da ti čujem glas i da dokažem svojoj tvrdoglavoj babi da si ne tako divan i nedodirljiv. Svi vide samo dobro u tebi. E pa ja ću ti reći jednu stvar! Najlošije kod tebe je umjeće skrivanja falinki! Moraš imati neku manu i, molim te, nemoj da si se usudio da negiraš! To je ta mana! Kad bolje razmislim, možda i ti bježiš od sebe. Lažeš da si divan! Ne želiš da upoznaš pravog sebe. Kad se pogledaš u ogledalo, vidiš svoju divnu stranu, a tvoje naličje pokriveno je magličastim ogrtačem. Ko zna šta se tu krije. Okreni oči s druge strane! Premjesti ih na potiljak, ti svemoćni, kad već nećeš sam da se okreneš i pogledaš i lošeg sebe! Daj mi oči! Daj mi ih! Ma ja ću da ti ih stavim na pravo mjesto, ja ću te naučiti da gledaš u izvor svih naših grešaka! Molila sam te da pišeš o meni, a znaš zašto? Zato što sam htjela da ti pokažem kako ti vidiš samo naše loše osobine. Tek ponekad bi pomenuo neku dobru koja bi mene, vjerujem, samo povrijedila. Neću da budem dobra iz sažaljenja! Reci da sam loša, to ću podnijeti! To zna da bude i istina! Volim kad mi kažu istinu, a ti mi uvijek serviraš pola porcije iste! I to onu goru polovinu! Pih! Pljuvam na svaki oblik nejednakosti! Pitaš se kako sad to? Pa da, nije baš očigledno. Štaviše, zna sva ta tvoja igra da liči na savršenu uravnoteženost. Kako dobro prikrivaš naše vrline, isto tako si sakrio svoje mane od naših očiju. Jednako dobro, nema šta. A je li jednako pravično?! Sram te bilo!

Hoćeš dokaz za sve ovo? Piši o meni. O nama koji nijesmo ti. Svejedno koga ćeš da izabereš. Oni su mi sestre i braća. Male su te razlike kad ih gledaju tolike oči. I zaboravi na ovaj razgovor. Ili ipak nijesi toliko svemoćan? Ako ne možeš da zaboraviš i ako ove moje riječi budu uticale na to što ćeš napisati, onda sam bila u pravu. Nijesi baš tako savršen. I izvini me za trenutak. Moram nešto da potražim.

– 1 –

1 2 3 4 5

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=213

Objavio dana Nov 1 2010. u kategoriji Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV