Nema razvoja muzičke kulture

Zašto u državi Crnoj Gori nema vizije razvoja muzičke kulture? Ko to treba da radi? Direktori muzičkih škola ili neko drugi. Suština priče je što u Vladi naše države, u resornim ministarstvima śede ljudi koji nemaju sluha. Muzika je za njih nešto što sa duhovnim razvojem nema veze. I Vlada se ponaša kao vlasnik kapitala koji kupuje radnu snagu od koncerta do koncerta. Po zakonu tržišta ta radna snaga bi trebalo da donosi profit. Ali, to kod nas ne važi pa vlasnik kapitala (Vlada) finansira i ulaznice i koktel nakon muzi?ke predstave. Zašto?

Ne zna se ko je glavni glumac ovih predstava oko koncerata Crnogorskog simfonijskog orkestra koji ništa crnogorsko nema liše pojedinaca, izuzetnih muzičara i ljudi. Naziv “Crnogorski“ koji se odnosi na ansambl je prazan i pust jer u sebi nema snagu koja se iznova rađa i obnavlja – ljubav. Simfonijski takođe nije jer simfonijski ima stalne članove a ne ispomoć stalnu. Zašto imamo formu a ne sadržinu? Zbog parade klasične muzike pred publikom koja nije muzički obrazovana što se vidi i po aplauzima između stavova, opomene redara: „Šššš!“

Direktor Muzičkog centra Ž. Mirković radi sve što može da njegov projekat obrazovanja i vaspitanja publike uspije: dovodi kadar jer domaće tržište ne valja ili, možda, ne postoji, po njegovom uvjerenju. Talentovano odsustvo sposobnosti za razvoj muzičke kulture imaju naročito neki direktori muzičkih škola. Zbog njihove nesposobnosti ogromno bogatstvo po osnovnim školama čeka nastavnike i profesore da dođu, ispitaju sluh i ritam. Nema ih  jer su blokirani srtahom od autoriteta. Njima mora neko da naredi a direktor je zauzet igricama. I on kao i oni čeka da mu neko  naredi.

Zavistnost, bespomoćnost prožima neke muzičke škole. Infantilnu fiksaciju nikako da prevaziđe čovjek naš. Nema hrabrosti da se suoči s realnošću i da shvati da su sopstvene snage jedino na šta se može osloniti: naša talentovana đeca.

Ali, o talentima nema ko da brine i da ih njeguje. Ostavljeni su sami sebi. Nema veličine koja će da prepozna veličinu. Malograđanska svijest ne primjećuje genijalce tu, u neposrednoj blizini, među nama.

Autoritet direktora ugrožava i „zaštićuje“. Evo npr. u muzičkoj školi „Vasa Pavić“ već 16 godina traje vladavina direktora koji blokira razvoj. Strah od njegove kraljevske svemoći napravio je od društvene zajednice kojom vlada zavisno, bespomoćno biće koje se ne usuđuje da misli. Školski odbor – vlada škole, Savjet roditelja, Zajednica učenika, sve njegovi ljudi. Infantilna društvena zajednica koja nema moć uma. Slobodni su emancipovani od autoriteta i oni se jedva naziru.

Bespomoćna zajednica koja čeka da je autoritet (u suštini bespomoćan kao i oni) organizuje i usmjeri, pokazuje sliku žalosne društvene stvarnosti.

Zar pored toliko nastavnika i profesora, samo u Podgorici, nije imao ko da ide po školama i traži i nalazi ogromno bogatstvo neophodno za simfonijski orkestar, filharmoniju, operu. Nije imao ko da ispituje sluh i ritam jer su stručnjaci zatvoreni u svoje kabinete i čekaju da im đeca sama dolaze. Šesnaest godina to traje.

„Nema ljubavi./Ne postoji ljubav./Srce je krvnik.“ – stihovi koji se uklapaju u ovaj svijet odraslih. Zato postojeći Crnogorski simfonijski orkestar, kao cjelina, ne zrači onom energijom zajednice. To nije ansambl – zajednica. Prava kultura ne može da se postigne spoljašnjim pomagalima. Crnogorskom društvu treba unutrašnji događaj koji se kultiviše u srcu svakog ljudskog bića. Dolaze ljudi samo da uzmu pare i odu. To se ośeća u sali dok svira Crnogorski simfonijski orkestar. Nema duše, one energije koja zrači i prenosi emociju od koje može da se živi do sljedećeg koncerta. Naučnici koji se precizno izražavaju rekli bi: ne postoji etar koji prožima izvođače i publiku.

Preuzeto sa bloga Bosiljke Kankaraš [ www.bosiljkakankaras.com ]

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=467

Objavio dana Nov 16 2010. u kategoriji Muzička kritika. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV