Meša Selimović: „Najteža stvar za pisca je pozitivan lik“

Milović: „Junaštvo nije ljudski poziv, već nevolja“. Njegoš kaže:

„Junaštvo je car zla svakojega
A i piće najslađe duševno,
Kojijem se pjane pokoljenja“.

To će reći, po mom mišljenju: junaštvo je najveće zlo, jer nema većega zla na svijetu nego ubijati ljude. Ali je junaštvo i piće kojim se napajaju pojedina pokoljenja. Recite mi, molim Vas, šta Vi mislite o junaštvu.

Selimović:  Tačno to što sam rekao: junaštvo je nevolja, kad nemamo drugog izlaza. Ponekad čovjek mora da zapadne u tu nevolju, a bilo bi dobro da ne mora, mada ni tu nisam baš siguran, kao ni u čemu uostalom; ta nevolja opet stvara vitalnost. Ako nema te nevolje, onda narod stagnira. Evo vidite, Švajcarska živi bez junaštva, nema potrebe za njim, pa nekako ti oblici njihova života nisu baš zavidni. Oni nemaju ni svoje umjetnosti. Tako izgleda da je čovjek osuđen da ima nevolja i da ga to drži u snazi. To mu je određuje kondiciju. I narodu, ne samo pojedincu.

Milović: O plaču? Njegoš kaže: „Plakanje je pjesma sa suzama“.

Selimović:  Da, sigurno. Ja nemam tu sposobnost; suviše se suzdržavam, a dobro bi bilo da mogu da pustim . . .  Moderni ljudi to teško čine.

Milović: Zaplaču? Ali poneko zaplače kad sluša neku muziku.

Selimović:  E, da, kod mene to izaziva umjetnost više nego neki određen događaj, suviše se suzdržavam.

Milović: „Ne puštam je iz misli da bih se odbranio od zagrobne muzike što obespokojava žive. I od potmulog udaranje zemlje o daske“. –

Kako na Vas djeluje zagrobna muzika i potmulo udaranje zemlje o daske.

Selimović: Teško, jako teško. Uglavnom izbjegavam kad god mogu.

Milović: Gete nije dopuštao da se o smrti govori u njegovom društvu, a nije išao ni na pogrebe.

Selimović:  Ja rijetko idem, vrlo rijetko.

Milović: „Hoće li se plaćati kirija? . . . Nećemo primati platu. Dobijaćemo što nam treba“.-

Jeste li mislili da će jednom doći to vrijeme.

Selimović: Da, to smo u ratu tako zaista mislili.

Milović: „. . . došao nam je u posjetu jedan poznati glumac, recitovao je Stojanku.“

Selimović: To je „Stojanka majka Knežopoljka“ Skendera Kulenovića.

Milović: Koliko se odrazila stvarnost u 13. poglavlju Dozivanje  u Vašem romanu „Tišine“? Jeste li stvarno bili ranjeni u nogu?

Selimović: Ne, nisam. To je tuđe iskustvo.

Milović: O halucinacijama?

Selimović:  To mislim da je svaki od nas imao u časovima gladi, premorenosti u toku rata. Kada tijelo izgubi sposobnost da kontroliše i pokret i misao, prosto se onda gubi u jednom bolesnom stanju priviđenja, bilo da razgovara s nekim ko nije prisutan, bilo da mu se čini da je u nekom drugom, ne u tom u kome je, i u drugoj situaciji, u drugim okolnostima. To je dosta često bilo.

Milović: Plašite li se praznog prostora?

Selimović:  Da, da, ukoliko je zaista prazan prostor. Ali priroda, ukoliko nije pustinja, to nije prazan prostor. Prazan prostor može da bude simbol jednog besmislenog života. I to može da znači prazan prostor. Ono što nije ispunjeno ljudima koje želite da vidite i tako dalje. Ne mora da bude čisto fizički.

Milović: Živi li čovjek od prošlosti, od uspomena?

Selimović: Ne bih rekao baš da živi od prošlosti, ali uspomene su dio njegov, i to možda i veći dio.

Milović: „Ljudi su ljudi, dobri i rđavi, ali spasavaju sebe i svijet kad ljudskost dođe u pitanje. A ne voljeti ljude i život, znači stati na stranu zla“.-

Selimović: To je to što jest. Nema ništa. Ljudi su i dobri i rđavi, niko nije dobar samo, niti je samo rđav. Prema tome koliko ima dobra i zla u čovjeku u čovjeku on je . . . Ako ima više dobra nego zla , onda je dobar, ako ima više zla nego dobra, onda je zao. A mislim da je – biti čovjek – da je to ta ljudskost, koju je najteže ostvariti. Kad ljudskost dođe u pitanje, onda se vidi ko je ko, u teškim situacijama. Tad svi dođu na ispit i svako pokaže šta je i ko je. Na žalost, više ih pokaže  slabost, nego ljudskost.

Milović: Šta Vi podrazumijevate pod riječju „ljudskost“?

Selimović:  To je humanitet, u najširem značenju.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=4639

Objavio dana Feb 19 2016. u kategoriji Arhiva, Naš jezik, Razgovor. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV