Zapisi iz podzemlja

X

Vi vjerujete u nerazrušivi kristalni dvorac, naime u tako savršeno zdanje da mu ne možeš ni jezik krišom isplaziti. A ja se, možda, baš zato i bojim tog dvorca što je kristalan i nerazrušiv, i što mu ni krišom ne smiješ jezik isplaziti.

I znate šta — kad bi umjesto dvorca bio kokošarnik i počela kiša da pada, ja bih možda i ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ga ipak ne bih priznao za dvor iz zahvalnosti što me je sačuvao od kiše. Vi se smijete i čak kažete: da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da, odgovaram ja, kad bi čovjek živio samo zato da ne pokisne.

Ali, šta da se radi ako sam ja uvrtio sebi u glavu da ljudi ne žive samo zato i da, kad već živimo, onda je bolje da živimo u palati. To ja hoću, i to su moje želje. A njih ćete iskorijeniti iz mene samo ako promijenite moje želje. Pa promijenite ih, očarajte me nečim drugim, dajte mi drugi ideal. A zasad, neću da priznam kokošarnik za dvorac. Neka čak bude i tako da je taj kristalni dvorac blef i da, po Zakonima prirode, i ne treba da postoji, već sam ga ja samo izmislio iz gluposti, usljed nekih starinskih, neracionalnih navika našeg pokoljenja. Ali šta se mene tiče što on po prirodnim zakonima nije predviđen? Zar to nije svejedno ako on postoji u mojim željama ili, bolje rečeno, postoji dok postoje i moje želje? Vi ćete se, možda, opet nasmijati? Izvol’te samo, smijte se, — ja ću podnijeti sve podsmjehe, ali ipak neću reći da sam sit kad sam gladan, i znam da se neću smiriti na kompromisu, na vječitoj periodičnoj nuli  — samo zato što ta nula postoji po zakonima prirode, i stvarno postoji. Neću priznati za vrhunac svojih želja — najamnu kućerinu sa stanovima za siromašne stanare, sa ugovorom za hiljadu godina i, zlu ne trebalo, sa zubnim lekarom Vagenhajmom, čija je firma istaknuta. Uništite moje želje, izbrišite moje ideale, pokažite mi nešto bolje, i ja ću poći za vama. Vi ćete, možda, reći da se ne vrijedi sa mnom natezati; u tom slučaju i ja vama mogu odgovoriti to isto. Mi raspravljamo ozbiljno — a ako nećete da me udostojite svoje pažnje, neću vas ni moliti. Imam ja svoje podzemlje. A zasad još živim i želim — i neka mi se osuši ruka ako donesem makar i jednu ciglicu za tu kućerinu! Ne uzimajte u obzir to što sam ja malopre odbacio kristalni dvorac jedino zato što čovek neće moći ni jezik da mu isplazi. Ja to uopšte nisam rekao zato što mnogo volim da plazim jezik. Možda sam se baš zato i ljutio što među svim vašim zgradama još ne postoji takva kojoj čovjek ne bi mogao da isplazi jezik. Naprotiv, dao bih da mi potpuno jezik odsijeku iz zahvalnosti kad bi se sve tako udesilo da ja nikad više ne zaželim da plazim jezik. Šta ja mogu ako se to ne može tako udesiti, i što se moramo zadovoljiti stanovima? Zašto sam onda stvoren sa takvim željama? Je li moguće da sam ja uopšte zato tako i sazdan da bih došao do zaključka kako je cijelo moje biće prosto podvala? Zar je moguće da je to cilj? Ne vjerujem. Uostalom, znate li šta: ubijeđen sam da ovakve kao što sam ja, ljude iz podzemlja, treba držati na uzdi. Jer, mada je sposoban da preśedi ćutke u podzemlju četrdeset godina, ipak, ako jednom izađe na svjetlost onda će samo pričati, pričati i pričati…

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana Nov 21 2014. u kategoriji Priča. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV