Записи из подземља

IV

— Ха-ха-ха! Па ви ћете послије свега овога пронаћи насладу и у зубобољи! — повикаћете са смијехом.
— А зашто да не? И у зубобољи има насладе — одговорићу ја.
Мене су цио мјесец бољели зуби, и ја знам да има насладе. Наравно, ту се човјек не љути ћутке, него јечи, али то није обично јечање, већ са злурадошћу и у тој злурадости и јесте ствар. То јечање и изражава насладу болесникову; да не осјећа насладу, не би јечао. Ово је добар примјер, господо, и ја ћу га разрадити. У том јечању долази до израза, прије свега, за вашу свијест увредљива бесциљност вашег бола; и свеукупна законитост природе, која се вас, наравно, савршено не тиче, али од које ви ипак патите — а она не пати. Долазите до сазнања да, ето, немате пријатеља, али бол постоји; сазнања да сте ви, заједно са свим могућим докторима Вагенхајмима, потпуно роб ваших зуба; сазнања да, ако то неко зажели, ваши ће зуби престати да вас боле, а ако не зажели, они ће вас бољети још три мјесеца; и да, најзад, ако се још нисте примирили и још увек протестујете, онда вам једино остаје то да ради личне утјехе самог себе ишибате или да што болније изударате свој зид песницом — апсолутно ништа више.
Ето, дакле, од тих страшних увреда и подсмијеха незнано чијих и почиње најзад она наслада која понекад иде до крајњег сладострашћа. Молим вас, господо, ослушните једном јечање образованог човјека деветнаестог столећа кога боле зуби, прислушните другог или трећег дана боловања, кад почиње да јечи друкчије него првог дана, то јест не само зато што га зуби боле, кад већ не јечи као неки груб сељак, већ као човјек коме образовање и европска цивилизација нису туђи, као човјек који се „ослободио завичајне земље и народних принципа”, како се то данас каже. Његови јауци постају некако одвратни, пакосно злобни, и не престају читаве дане и ноћи. И човјек зна да од јечања неће имати никакве користи, зна боље од свих да узалуд мучи себе, а друге мучи и нервира. Зна да је и људима пред којима се превија и цијелој његовој породици већ одвратно да га слушају, и да му ни тренутка више не вјерују, и у себи оśећају да би могао и друкчије, простије да јечи, без рулада и извијања, и да се само за инат и од пакости измотава.
Али, ето, баш у том сазнању и срамоти и јесте сладострашће! „Ја вас, вели, узнемиравам, срце вам кидам, никоме у кући не дам да спава. Е баш и не спавајте! Оśећајте и ви сваког тренутка да мене боле зуби. Ја за вас нисам више јунак као што сам раније хтио да изгледам, већ просто одвратан човјек и простак! Па нека сам! Необично ми је драго што сте ме прочитали. Гадно вам је да слушате моје одвратно стењање? Е па лијепо, нека вам је одвратно! Ја ћу вам сад још одвратнију руладу извести!…” Зар не схватате ни сад, господо? Е, изгледа да треба имати дубоко развијену свијест и образовање па да човјек разумије све финесе тог сладострашћа. Вама је смијешно? Врло ми је драго! Моје су шале, господо, наравно рђавог тона, неуједначене, смијешне, неувјерљиве. А то све долази отуда што ја сам себе не поштујем. Зар свјестан човјек може уопште да цијени себе?

V

А зар може, зар може макар и најмање да цијени себе човјек који је покушао да у оśећању свог понижења нађе насладу? Ја ово не говорим ради неког отужног покајања. Уопште нисам никад могао да поднесем речи: „Опростите, татице, нећу више”; не зато што сам био неспособан да то речем, већ, напротив, управо зато што сам био и сувише способан за то, и те како способан! Дешавало се да се, као за инат, управо онда посипам пепелом кад нисам ни у сну ништа згријешио. То је било одвратније од свега. Тада бих се са усхићењем кајао, плакао, и, наравно, варао самог себе, мада се нисам претварао, јер су гадости некако из срца извирале!

За то се ни природни закони не би могли окривити, мада су ме управо ти закони стално, цијелог живота, највише вријеђали.

Одвратно ми је да се свега тога śећам, а и тада ми је било одвратно, јер бих који тренутак послије тога већ са злобом схватао да је све то лаж, одвратна, удешена лаж, то јест сва та кајања, сва та усхићења и обећања препорода. Ако ме запитате зашто сам самог себе тако кидао и мучио, одговорићу: зато што ми је било исувише досадно да śедим скрштених руку, зато сам се и измотавао. Заиста је тако! Посматрајте, господо, себе мало боље, па ћете увиђети да је тако.
Измишљао сам догађаје и сам саздавао живот, само да бих некако поживио. Колико ми се пута десило да се, на примјер, нађем увријеђен ни због чега, хотимично; знам да немам за шта да се љутим, али се направим увријеђен, и дотле човјек доћера да се на крају заиста увриједи. Мене је цијелог живота нешто вукло да правим такве испаде, тако да најзад нисам могао да владам собом. Други пут ми се прохтјело да се на силу заљубим, и то два пута. Чак сам и патио, господо, увјеравам вас. У дубини душе не вјерујем да патим, скоро се подсмијевао себи, али ипак патим, и то доиста патим; љубоморан сам; ван себе од бијеса… А све од досаде, господо, од досаде.

Инерција ме је давила. Јер директни, законити и непосредни плод сазнања јесте инерција, то јест свјесна пасивност — скрштених руку. О томе сам и раније говорио. Понављам, наглашено понављам: да су сви активни људи и јавни радници зато активни што су тупи и ограничени. Како се то објашњава? Ево како: због своје ограничености, они примају најближе и другоразредне узроке за основне, и тако се лакше од других убиједе да су нашли тврде темеље за своју активност, и онда се смирују; — а то је главно. Јер, да би чојвек почео радити, треба да се претходно потпуно умири и да нема никаквих сумњи.

А како ћу, на примјер, ја да умирим себе? Ђе су мени основни узроци на које ћу се ослонити, ђе су ми темељи? Одакле да их набавим? Вјежбам се у мишљењу и, према томе, код мене сваки основни узрок одмах повлачи за собом други, још елементарнији — и тако у бескрај. А то и јесте суштина сваког сазнања и мишљења! То су, изгледа, опет закони природе. А шта је напосљетку резултат? Па, то исто. Сјетите се; малоприје сам говорио о освети.(Сигурно се нијесте удубили и схватили.) Казао сам: човјек се свети зато што сматра да је то праведно. Значи, нашао је основни узрок, наиме — правичност. Према томе, он је сасвим миран, и зато се свети мирно и успјешно, убијеђен да чини поштену и праведну ствар. Међутим, ја ту не видим никакве правичности, нити врлине; према томе, ако почнем да се светим, онда то чиним само из ината. Инат, наравно, може да савлада све моје сумње и могао би успјешно да ми послужи умјесто основног узрока, баш зато што није узрок. Али, шта да радим кад у мени нема ни ината! (Ја сам малочас баш од тога и почео.) Усљед проклетих закона сазнања, мој инат се распада на атоме. Тек погледаш, а оно, предмет нестаје, разлози се испаравају, кривац се не може пронаћи, увреда није више увреда, него фатум, нешто као зубобоља, за коју нико није крив — дакле, остаје опет онај исти излаз: то јест изударати зид што јаче. И тако дижеш руке од свега зато што ниси нашао основни узрок. А покушај, занеси се својим оśећањем слијепо, непромишљено, без основног узрока, одбацујући бар привремено сазнање, омрзни или заволи само да не śедиш скрштених руку, најдаље прекоśутра почећеш да презиреш самог себе зато што си очигледно самог себе преварио.

Резултат је: илузија и инерција. О, господо, ја себе можда само зато и сматрам паметним човјеком што цијелог живота нисам могао ништа ни да започнем ни да завршим. Нека сам ја брбљивац, безопасни и досадни брбљивац, као уосталом и сви ми. Шта да се ради кад је једини задатак сваког паметног човјека — брбљање, то јест свјесно пресипање из шупљег у празно.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2889

Objavio Urednik dana stu 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst