Zapisi iz podzemlja

X

Četvrt sata kasnije trčkao sam gore-dolje po sobi ludo nestrpljiv, svakog časa prilazio paravanu i kroz rupicu posmatrao Lizu. Ona je śeđela na podu, glavu naslonila na postelju, i mora da je plakala. Ali, nije odlazila, a to me je i ljutilo. Sad je već sve znala. Ja sam je konačno uvrijedio, ali… nema potrebe da pričam. Dośetila se da je plima moje strasti bila upravo izliv osvete, njeno novo poniženje; i da se mojoj ranijoj, skoro bezrazložnoj mržnji, sad pridružila i lična, zavidljiva mržnja… Doduše, ne tvrdim da je ona sve to jasno shvatala; ali je potpuno razumjela da sam ja odvratan čovjek i, glavno, da nijesam kadar da je volim.

Znam, ljudi će reći da je to nevjerovatno — nevjerovatno je da čovjek može biti tako zao i glup kao ja. Možda će još dodati da je isto tako bilo nemoguće ne zavoljeti Lizu, ili u najmanju ruku ne ocijeniti njenu ljubav. Zašto da je nevjerovatno? Prvo, ja nijesam mogao da zavolim zato što je, ponavljam, ljubav za mene značila tiranisati nekog i biti moralno iznad njega. Cijelog života nijesam mogao ni da zamislim drugačiju ljubav i sada čak ponekad mislim da se ljubav i sastoji u pravu koje voljena žena dobrovoljno daje muškarcu da je tiraniše. Ni u svojim podzemnim sanjarenjima nijesam drugačije zamišljao ljubav nego kao borbu koja uvijek počinje mržnjom, a završava se moralnim pokoravanjem, a poslije nijesam mogao da zamislim šta da radi čovjek sa pokorenim bićem.

I šta tu ima nevjerovatno, kad sam se već toliko moralno pokvario, toliko se odvikao od „živog života”, da mi je maloprije palo na pamet da je korim što je došla k meni da sluša „tužne riječi”, — a nijesam se dośetio da ona uopšte nije došla da sluša tužne riječi, već da me voli. Jer za ženu se u ljubavi i sastoji vaskresenje i spasenje od svake propasti, i do preporoda drugojače uopšte ne može ni doći, ano preko ljubavi.

Uostalom, nijesam je više tako ni mrzio dok sam špartao tamo-amo po sobi i provirivao kroz rupicu na paravanu. Meni je samo nepodnošljivo teško bilo što je ona tu. Želio sam da iščezne. Želio sam „mira”, želio sam da ostanem sam u podzemlju. „Pravi život” me je, usljed nenaviknutosti, bio tako prignječio da sam jedva disao. Međutim, prošlo je još nekoliko minuta a ona se nikako nije dizala, kao da je bila u bunilu. Bio sam tako bezdušan da joj tiho kucnuh u paravan, da je opomenem… Ona se odjednom trže, skoči s mjesta i poleće da traži maramu, šešir, kaput, kao da je šćela nekud da beži od mene… Trenutak kasnije iziđe iza paravana i baci na me težak pogled. Ja se zlobno osmjehnuh, doduše silom — iz pristojnosti, i okrenuh se od njenog pogleda.

— Zbogom! — reče ona i pođe vratima.

Ja odjednom pritrčah, zgrabih je za ruku, otvorih šaku, metnuh… i opet je stegoh. Zatim se brzo okrenuh i odskočih žurno u drugi ugao, da bar ne vidim… Htio sam, eto, ovog trenutka da slažem i napišem kako sam to učinio nehotice, nesvjesno, izgubivši glavu, iz gluposti. Ali neću da lažem i priznajem otvoreno da sam joj otvorio šaku i metnuo u nju… iz zlobe. Palo mi je na pamet da to uradim dok sam trčao gore-dolje po sobi, a ona śeđela iza paravana. Ali evo šta mogu određeno reći: iako sam tu svirepost učinio namjerno, ipak nijesam srcem, već svojom ludom glavom. Ta svirepost je bila toliko izvještačena, toliko iz glave, naročito izmišljena, knjiška, da ja sam nijesam izdržao čak ni trenutka: prvo sam pobjegao u ugao, da je ne vidim, a poslije sam sa stidom i očajanjem poletio za Lizom. Otvorio

sam vrata od predsoblja i počeo da osluškujem.

— Lizo! Lizo! — vikao sam na stepenicama, ali bojažljivo, poluglasno… Odgovora nije bilo. Učinilo mi se da čujem njene korake dolje na stepeništu.

— Lizo! — viknuh jače.

Odgovora nije bilo. Ali istog trenutka sam čuo kako se teško i sa škripom otvoriše teška, spoljna staklena vrata koja vode na ulicu i opet se snažno zatvoriše. Tresak vrata odjeknu po stepeništu. Otišla je. Vratio sam se u sobu zamišljen. Strašno mi je bilo teško na duši. Stao sam pored stolice na kojoj je ona śeđela i besmisleno gledao preda se. Prođe minut.

Odjednom se sav stresoh: preda mnom. na stolu, ugledao sam… jednom riječju, vidio sam zgužvanu plavu banknotu od pet rubalja, onu koju sam joj malopre tutnuo u šaku. To je bila ta banknota; druga nije mogla biti, pošto druge nije ni bilo u kući. Znači, ona ju je bacila na sto u trenutku kad sam ja pobjegao u drugi ugao. Po duši rečeno, ja sam mogao znati da će ona to uraditi. Jesam li mogao znati i očekivati? Nijesam. Ja sam bio toliko egoist, toliko sam malo cijenio ljude da nijesam mogao ni zamisliti da će ona to uraditi. To nijesam mogao podnijeti. Trenutak kasnije požurio sam kao lud da se obučem, navukao sam na sebe u žurbi šta sam stigao i, kao bez duše, potrčao za njom. Nije mogla za to vrijeme odmaći ni dvije stotine koračaja. Bilo je tiho. Snijeg je padao skoro vertikalno i zastirao mekom bjelinom trotoar i pustu ulicu. Prolaznika nije bilo, nikakav zvuk se nije čuo. Neveselo i nepotrebno su svjetlucali fenjeri.

Pretrčah jedno dvjesta koraka do raskrsnice i zaustavih se.

— Kud je otišla? I zašto trčim za njom?

Zašto? Da padnem pred nju, da zajecam od kajanja, da joj ljubim noge i molim je za oproštaj! Ja sam to zaista i želio; grudi su mi se kidale, i nikad, nikad se neću ravnodušno śećati tog trenutka. „Ali — zašto?” pomislio sam. „Zar je neću, možda još śutra, opet omrznuti, upravo zato što sam joj danas ljubio noge? Zar je mogu usrećiti? Zar nijesam i danas opet, i po stoti put, vidio koliko vrijedim? Zar je neću namučiti? “

Stojao sam u snijegu, gledao u gustu maglu i mislio o tome.

„Zar neće biti bolje”, fantazirao sam kasnije, već kod kuće, ugušujući fantazijama oštar srčani bol „zar neće biti bolje da ona sad ponese sa sobom zauvijek tu uvredu? Jer uvreda je očišćenje; to je najljuće i najbolnije saznanje! Koliko je śutra ja bih uprljao njenu dušu i izmučio njeno srce. A uvreda neće u njoj nikada iščiliti; i ma kako bilo odvratno blato koje Liza očekuje, uvreda će je uzvisiti i očistiti… mržnjom… a… možda i oproštajem… Međutim, hoće li joj biti lakše od toga?

Nego, da ja sada sa svoje strane postavim jedno dokono pitanje: šta je bolje — jevtina sreća ili uzvišene patnje? Dakle, šta je bolje?

To pitanje mučilo me je dok sam, te večeri, śedio kod kuće, jedva živ od duševnog bola. Nikad još nijesam podnosio toliko patnje i kajanja. Ali, zar je moglo biti i najmanje sumnje da se ja, pošto sam istrčao iz stana za Lizom, neću s pola puta vratiti natrag! Nikad je više nijesam vidio niti išta čuo o njoj. Dodajem još: da sam dugo bio zadovoljan frazom o koristi od uvrede i mržnje, iako se tada zamalo nijesam razbolio od tuge. Čak i sad, poslije tolikih godina, ja se tog i suviše nerado sjećam. Sjećam se nerado još mnogo čega, ali… kako bi bilo da ovđe završim „Zapise”. Čini mi se da sam pogriješio i što sam počeo da ih pišem. Sve vrijeme sam se stidio dok sam pisao ovu pripovijetku; to, onda, znači, nije više literatura, već vaspitno-popravna kazna. Jer, pričati, na primjer, dugačke priče o tome kako sam promašio život usljed moralnog raspadanja u budžaku, izdvojenosti od društvene sredine, odvikavanja od živog svijeta i usled brižljivog pothranjivanja zlobe u podzemlju — bogami, nije zanimljivo. U romanu treba dati junaka, a ovđe su hotimično skupljene sve crte antijunaka i, što je najglavnije, sve će ovđe izazvati najneprijatniji utisak, zato što smo se svi odvikli od života i svi hramljemo, svi, neko više, neko manje. Toliko smo se odvikli da prema „pravom životu” ośećamo često izvjesnu odvratnost i zato ne možemo podneti kad nas nešto podśeti na život. Jer smo dotle doćerali da pravi, „stvarni život” smatramo skoro za muku, za trud, i svi se u duši slažemo da je u knjigama bolje.

A što se koprcamo, što fantazirvmo i za šta molimo? Ni sami ne znamo za šta! Nama će biti gore ako nam se glupe molbe ispune. Pokušajte, eto, dajte nam, na primjer, više samostalnosti, odriješite ruke bilo kome od nas, proširite krug djelatnosti, smanjite tutorstvo, i mi… ćemo, uveravam vas, mi ćemo odmah opet moliti da se vratimo pod tutorstvo. Znam da ćete se vjerovatno zbog ovog na mene naljutiti, viknućete, zalupati nogama o pod: „Pričajte o sebi samom i o svojim mizerijama u podzemlju, ali se ne usuđujte da govorite: ,svi mi’.” Dozvolite, gospodo, ja se tim „svi mi” uopšte ne opravdavam. Što se lično mene tiče, ja sam u svom životu dovodio do kraja ono što se vi nijeste usudili da dovedete ni do polovine — i taj svoj kukavičluk ste još smatrali za razboritost i tješili ste se njime, obmanjujući samog sebe. I tako onda ispada da sam ja vitalniji od vas!

Pogledajte malo pažljivije! Jer mi čak ne znamo ni đe sada živi to živo, ni šta je ono, ni kako se zove. Ako ostanemo sami sa sobom, bez knjiga. mi ćemo se odmah zaplesti, izgubiti — nećemo znati kome da se pridružimo, čega da se pridržavamo, šta da volimo, a šta da mrzimo, šta da poštujemo i šta da preziremo. Nama je čak teško i da budemo ljudi, pravi ljudi od krvi i mesa. Stidimo se, smatramo to za sramotu i upinjemo se da budemo neki nerealni „svečovjek”. Mi smo mrtvorođenčad, odavno se već i ne rađamo od živih očeva, i to nam se sve više i više sviđa. Prilagođavamo se ukusu. Uskoro ćemo izmisliti da se rađamo nekako od ideje. Ali dosta — neću više da pišem „iz poszemlja”.

[Ovim se, doduše. još ne završavaju ,,Zapisi” ovog paradoksalnog čovjeka. Nije izdržao, i nastavio je dalje da piše. Ali nama se čini da se ovim mogu i završiti „Zapisi iz podzemlja”.]

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana Nov 21 2014. u kategoriji Priča. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV