Zapisi iz podzemlja

— Gospodo, — povika Zvjerkov ustajući sa divana — a sad svi tamo.

— Naravno, naravno! — odgovoriše ostali.

Ja se naglo okrenuh prema Zvjerkovu. Bio sam toliko izmučen i tako izlomljen da sam po svaku cijenu htio da prekinem svađu. Imao sam groznicu; kosa mokra od znoja prilijepila mi se za čelo i sljepoočnice.

— Zvjerkove! Molim vas za oproštaj — rekao sam oštro i odlučno. I vas, Ferfičkine, molim, i sve ostale, sve, zato što sam vas uvrijedio!

— Aha! Nije dvoboj za tebe! — zajedljivo prosikta Ferfičkin.

Kao da me je oštrica noža pośekla po srcu.

— Ne, Ferfičkine, ne bojim se ja dvoboja! Spreman sam da izađem śutra pred cijev vašeg pištolja, ali poslije pomirenja. Ja čak to i zahtijevam od vas, i vi me ne možete odbiti. Hoću da vam dokažem da se ne bojim dvoboja. Vi ćete pucati prvi, a ja ću pucati u vazduh.

— Zabavlja se čovjek! — primijeti Simonov.

— Prosto, šenuo! — kaza Trudoljubov.

— Ta dozvolite nam da prođemo, šta ste stali tu posred puta?… I šta hoćete vi? — prezrivo reče Zvjerkov.

Svi su bili crveni, oči su im blistale; viđelo se da su mnogo pili.

— Molim za vaše prijateljstvo, Zvjerkove, ja sam vas uvrijedio, ali…

— Uvrijedili? Vi-i! Me-ne! Čujte, poštovani gospodine, vi mene nikad i ni u kom slučaju ne možete uvrijediti.

— Sad vam je dosta, odlazite! — reče Trudoljubov. – Aj’mo.

— Olimpija je moja, gospodo! Dogovorili smo se! — viknu Zvjerkov.

— Nemamo ništa protiv! Slažemo se! — odgovarali su mu smijući se.

Ostao sam uvrijeđen i popljuvan. Društvo je bučno izlazilo iz sobe. Trudoljubov poče neku glupu pjesmu. Simonov se zadrža na trenutak da da slugama napojnicu. Ja mu tada odjednom priđoh.

— Simonove! Dajte mi šest rubalja — rekoh odlučno i očajnički.

On me pogleda, neobično iznenađen, nekakvim tupim pogledom. I on je bio pijan.

— Pa zar ćete i tamo s nama?

— Da.

— Nemam novaca! — odseče Simonov, prezrivo se osmijehnu i pođe iz sobe.

Ja ga zgrabih za šinjel. To je već bio košmar.

— Simonove! Vidio sam da imate novaca, zašto me odbijate? Zar sam ja podlac? Čujte, ne odbijajte me: kad biste vi znali, kad biste samo znali zašto vas molim i tražim taj novac. Od toga zavisi sve, cijela moja budućnost, svi moji planovi…

Simonov izvadi novac i skoro mi ga baci.

— Uzmite, kad ste tako bezočni! — nemilosrdno mi reče i otrča da stigne ostale,

Ostao sam za trenutak sam. Nered, ostaci jela, razbijena čašica na podu, prosuto vino, ćikovi, mamurluk i bunilo u glavi, tuga u srcu i, najzad, lakej koji je sve vidio i čuo i radoznalo mi zagledao u oči.

— Tamo! — povikah. — Ili će svi klečeći i grleći moje noge moliti za moje prijateljstvo ili… Ili ću ošamariti Zvjerkova!

V

„To je, dakle, to je, znači, sukob sa stvarnošću!” mrmljao sam trčeći strmoglavce liz stepenice.

„To nije papa koji ostavlja Rim i odlazi u Brazil, niti bal na jezeru Komo!”

„Ti si podlac ako to sada ismijavaš!” sinu mi u glavi.

— Pa neka sam! — viknuh odgovarajući sebi. — Sad je ionako sve propalo.

A od onih već nije bilo ni traga ni glasa. Ali svejedno, znao sam kuda su otišli. Kod ulaza stajao je usamljen noćni kočijaš u suknenom kaftanu, sav zavejan mokrim i nekako toplim snijegom. Vazduh je bio vlažan i zagušljiv. Njegov mali, kosmat i pjegavi konj takođe je bio sav zavijan i kašljao je; toga se dobro śećam. Potrčah ka išaranim saonicama, ali tek što sam podigao nogu da uđem, śetih se kako mi je Simonov dao šest rubalja; to me preśeče i ja se skljokah u saonice kao vreća. „Oh! Treba mnogo štošta uraditi da se sve ovo iskupi!” zavapih. „Ali, ja ću iskupiti, ili ću još ove noći poginuti!”

Ćeraj!

Krenusmo. Čitav vihor misli vitlao je u mojoj glavi. „Neće oni mene na koljenima moliti za prijateljstvo. To je fantazija, banalna, odvratna izmišljotina, romantična i fantastična; to je isto što i bal na jezeru Komo. I zato moram opaliti šamar Zvjerkovu. Moram. Dakle, svršeno je. Ja sad letim da mu opalim šamar.”

Ćeraj brže!

Kočijaš poteže dizgine.

„Čim uđem, odmah ću ga udariti. A da li bi trebalo pre šamara reći nešto, kao uvod? Ne. Prosto ću ući i zviznuti mu šamar. Oni će svi śeđeti tamo u sali, a on na divanu sa Olimpijom. Prokleta Olimpija! Jednom se podsmijevala mom licu i odbila me. Olimpiju ću povući za kosu, a Zvjerkova za uši! Ne, bolje za jedno uvo, i da ga tako, vukući za uvo, provedem po celoj sobi. A možda će svi početi da me tuku i izguraće me napolje. To je čak sigurno. Ali neka! Ipak sam prvi ja opalio šamar — moja je inicijativa, a po zakonima časti, to je glavno: on je šamarom žigosan i nikakvom se tučom ne može oprati, sem dvobojem. Moraće da se tuče na dvoboju, a sad neka me baš i izudaraju. Neka, nezahvalnici jedni. Naročito će me tući Trudoljubov: on je veoma snažan. Ferfičkin će napasti sa strane i sigurno će me dohvatiti za kosu. Ali neka, neka! Spreman sam na to. Njihove ovnujske glave moraće najzad ipak da shvate svu tragiku sukoba. Kad me budu vukli vratima, doviknuću im da oni u suštini ne vrede mog malog prsta.”

— Ćeraj, kočijašu, brže! — povikah na čovjeka. On čak uzdrhta i zamahnu bičem. Mora da sam

suviše snažno viknuo.

„U svitanje ćemo se tući, to je već rešeno. Sa službom je svršeno. Ferfičkin je malopre kazao umjesto departman — ljepartman. Ali, đe da nađem pištolje? Glupost. Uzeću platu unaprijed i kupiću ih. A barut i meci? To je stvar sekundanata. A kako ću sve to svršiti do svanuća? I đe da nađem sekundante? Ja nemam poznanika… Glupost! — viknuh fantazirajući sve luđe; — glupost! Prvi prolaznik na ulici koga zamolim mora biti moj sekundant kao što mora da izvuče davljenika iz vode. Moraju se dopustiti najekscentričniji slučajevi. I kad bih čak samog direktora śutra zamolio da mi bude sekundant, i on bi morao da pristane i da iz ośećanja viteštva čuva tainu! Antone Antoniču…”

Stvar je u tome što je meni baš u tom trenutku bila jasnija nego ikada sva odvratna besmislica mojih pretpostavki i cijelo naličje medalje, ali…

— Ćeraj, kočijašu, brže, lopužo, teraj!

— Eh, gospodine! — progovori narodna snaga.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana Nov 21 2014. u kategoriji Priča. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV