Zapisi iz podzemlja

Meni se učinilo da će ispasti vrlo lijepo ako iznenada ponudim svoj ulog, da će svi odjednom biti pobijeđeni i pogledaće u mene sa poštovanjem.

— Zar i vi hoćete? — nezadovoljno primijeti Simonov, izbjegavajući nekako da me pogleda.

Pročitao je moje pobude. Razbješnjelo me je to što me zna do dna duše,

— A nego šta? Pa i ja sam, čini mi se, drug, i, priznajem, veoma mi je krivo što ste mene

zaobišli — zasiktah.

— A kako smo mogli da vas nađemo? — grubo se ubaštra Ferfičkin.

— Vi ste uvijek bili u zategnutim odnosima sa Zvjerkovim — dodade Trudoljubov, mršteći se.

Ali ja sam se već bio zaletio i nijesam više mogao da se zaustavim.

— Ja mislim da o tome nema niko prava da govori — odgovorih drhtavim glasom, kao da se

bogzna šta desilo. — Možda baš zato i hoću što smo ranije bili u zategnutim odnosima.

— Eh, ko će vas i razumjeti… sve neka uzvišena ośećanja — podsmijehnu se Trudoljubov.

— Upisaćemo vas, — odluči Simonov obraćajući se meni — dakle, śutra u pet sati, Hôtel de Paris, nemojte pogriješiti.

— A novac! — kaza Ferfičkin poluglasno pokazujući glavom Simonovu iza mene, ali naglo

zaćuta jer se čak i Simonov zbunio.

— Dosta! — reče Trudoljubov ustajući. — Kad mu je baš toliko stalo, neka dođe.

— Ali to je naše društvo, intimno, prijateljsko — ljutio se Ferfičkin uzimajući šešir. — To nije zvaničan skup.

— Možda mi uopšte ne želimo da dođete…

I oni odoše. Ferfičkin, odlazeći, nije se ni pozdravio sa mnom, a Trudoljubov je jedva klimnuo glavom i ne pogledavši me. Simonov, sa kojim sam ostao nasamo, bio je u nekoj neprijatnoj nedoumici i čudnovato me pogleda. Niti je on seo, niti je mene ponudio da sednem.

— Hm… da… dakle, śutra. Novac ćete mi sad predati? Da budem siguran — promrndža on zbunjeno.

Ja planuh, ali se odjednom śetih da, već ne pamtim otkad, dugujem Simonovu petnaest rubalja.

Ja to, doduše, nikada nijesam zaboravljao, ali nijesam ni vraćao.

— Priznaćete, Simonove, da nijesam mogao znati, dolazeći ovamo… i strašno mi je krivo što sam zaboravio…

— Dobro, dobro, ne mari. Platićete śutra, poslije ručka. Ja sam tražio samo da bih znao… Molim vas da se…

Odjednom prekide i poče da hoda po sobi još nervozniji. Koračajući, gazio je prvo petama, i tako još jače lupao

— Da vas ja ne zadržavam? — zapitah poslije kraćeg ćutanja.

— O, ne! — trže se on odjednom. — Upravo, da. Znate, treba još da svratim… Tu u blizivi… dodade kao da se izvinjava i stideći se malo…

— Ah, bože moj! Pa što ne kažete? — uzviknuh ja i zgrabih kapu sa čudnom nonšalantnošću, koja mi je ni sam ne znam otkuda došla.

— To nije daleko… Svega nekoliko koraka… — ponavljao je Simonov, ispraćajući me do predsoblja užurbano, što mu uopšte nije dobro stajalo. — Dakle, śutra, tačno u pet sati! — viknu mi već na stepenicama; mnogo je bio zadovoljan što odlazim. A ja sam prosto bio bijesan.

„Eh, šta mi je trebalo da se istrčim!” škripao sam zubima koračajući ulicom. „Da dajem ručak tom podlacu, toj svinji Zvjerkovu. Ne treba ići, i tačka. Baš me briga! Nijesam valjda obavezan! Śutra ću izvijestiti Simonova poštom…” Ali zato sam upravo i bijesneo što sam sigurno znao da ću otići, da ću za inat otići. I ukoliko je netaktičnije i nepristojnije što idem, utoliko ću prije otići. Postojala je ozbiljna smetnja, a i razlog da ne idem: nijesam imao novaca. Svega sam imao devet rubalja. Ali od toga je trebalo još koliko śutra dati sedam rubalja Apolonu, mojem slugi, koji je služio kod mene za sedam rubalja, sa svojom hranom. Apolonu se morao dati novac, zbog njegove naravi. Ali o toj hulji, o toj mojoj rak-rani, reći ću nešto kasnije. Ipak, znao sam da mu neću novac dati i da ću obavezno otići na ručak. Te noći sam sanjao najodvratnije snove. Nije ni čudo: cijele večeri su me pritiskivale kao mora uspomene na robijaške dane mog đačkog života i nikako nijesam mogao da ih se otresem. Strpali su me bili u tu školu moji daleki rođaci, od kojih sam zavisio i o kojima otad ništa više ne znam — gurnuli su me, jadno siroče, već utučenog njihovim prijekorima, već brižnog, ćutljivog i tako uplašenog da sam od svega zazirao. Drugovi su me dočekali sa zlobnim i nemilosrdnim podsmijevanjem, zato što nijesam bio nalik ni na jednog od njih. Ja, međutim, nijesam mogao da podnesem podsmijevanje; nijesam mogao da se tako lako saživim kao što su se oni lako navikavali jedan na drugog. Odmah sam ih omrznuo i povukao se od svih u bojažljivu, uvrijeđenu i neizmernu gordost. Njihova grubost me je dovodila do pomame. Oni su cinički ismijevali moje lice, moju nespretnu pojavu — a kakva su glupa lica imali oni sami! U našoj školi izrazi lica su nekako naročito postajali glupi i mijenjali se. Koliko je divne đece dodilo tu. A poslije nekoliko godina odvratno ih je bilo i pogledati. Još u svojoj šesnaestoj godini tužno sam ih posmatrao i čudio se; već tada me je zaprepastilo sitničarstvo njihovog mišljenja, gluposti njihovog rada, igara i razgovora. Nijesu shvatali najpotrebnije stvari, nijesu se interesovali za najvažnije i najupadljivije pojave, tako da sam ih i nehotice počeo da smatram za niže od sebe. Nije me na to terala uvrijeđena sujeta i, tako vam boga, ne dosađujte mi banalnim i već otužnim odgovorom: „da sam ja samo sanjao, a oni su već onda shvatali stvarni život”. Ništa oni nijesu razumijevali, nikakav stvaran život. I kunem vam se, to me je baš kod njih i do vodilo do bijesa. Naprotiv, najočigledniju stvarnost koja je prosto bola oči oni su shvatali fantastično glupo, i već tad su navikli da se klanjaju samo uspjehu. Sve što je bilo pravično, ali poniženo i utučeno, to su oni svirepo ismijevali. Smatrali su da čin znači pamet i već u šesnaestoj godini raspravljali su o unosnim mjestašcima. Mnogo štošta je, razumije se, dolazilo od gluposti i rđavih primjera kojima su neprestano bili okruženi u životu. Pokvareni su bili užasno. Naravno, i u tome je bilo mnogo formalnog. Neki namješten cinizam; mladost i izvjesna svejžina izbijali su iz njih i pokraj njihove pokvarenosti; ali ni ta svježina nije bila privlačna, ispoljavala se u nekom razvratnom postupku. Mrzio sam ih strašno, iako sam, možda, bio i gori od njih. Oni su mi vraćali milo za drago, i nijesu skrivali svoju odvratnost prema meni. Ja, međutim, i nijesam više čeznuo za njihovom ljubavlju — naprotiv, stalno sam žudio da vidim njihovo uniženje. Da bih se spasio njihovih podsmijeha, počeo sam svjesno dobro da učim, i probio se među najbolje đake. To im je imponovalo. Pored toga, svi su počeli malo da shvataju da sam ja pročitao već i takve knjige kakve oni uopšte nijesu mogli čitati, i da sam razumijevao stvari (koje nijesu ulazile u sastav našeg školskog programa) za koje oni nijesu ni čuli. Sa podsmijehom su gledali oni i na to, ali u duši su me ipak cijenili, utoliko prije što su i profesori zbog moje načitanosti obraćali na mene pažnju. Ismijevanje je prestalo, ali je ostalo neprijateljstvo i ustalili su se hladni, zategnuti odnosi. Na kraju, ja sam nijesam izdržao: sa godinama se razvijalo u meni ośećanje potrebe za ljudima i prijateljima. Pokušao sam da se zbližim sa ponekima, ali je to zbližavanje ispadalo uvijek nekako neprirodno, i zato se samo od sebe sve opet raspadalo. Stekao sam jednom čak i prijatelja. Ali tad sam već bio despot u duši; htio sam da vladam neograničeno nad njegovom dušom, i da mu nakalemim prezir prema okolini; zahtijevao sam od njega da oholo i konačno raskine sa tom sredinom. Uplašio sam ga svojim strasnim prijateljstvom; dovodio sam ga do suza, do grčeva a bio je naivan i predana duša; i kad mi se sav predao, odmah sam ga omrznuo i odgurnuo od sebe — i upravo kao da mi je bio potreban samo zato da ga pobijedim, samo zato da ga potčinim… Ali, ostale nijesam mogao da pobijedim; moj prijatelj isto tako nije ni na kog od tih drugih ličio, i predstavljao je redak izuzetak. Po završetku škole prva briga mi je bila da napustim specijalnu službu za koju sam se spremao, da pokidam sve veze, prokunem prošlost i da je pokopam… I sam đavo zna zašto sam se poslije svega toga odvukao do Simonova!

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana Nov 21 2014. u kategoriji Priča. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV