Kada pisac otkrije sebe

kul-dusko-radovic (1)Objevljujemo tekst čuvenog Duška Radovića

 

Ja sam u školi vrlo pogrešno književno vaspitan. Slično onako kao što se deca danas u školi vaspitavaju. Ne valja učiti decu da fraziraju i lažu u pismenim zadacima. I ja sam nadobijao mnogo petica za laži i fraze i mislim da je to velika grehota i verujem da bi taj odnos i vrednovanje onoga što deca poseduju moglo biti i drugačije. Šteta je što ni danas nije drugačije. Te petice i sve to je stvorilo u meni neki odnos pa sam počeo da koketiram s literaturom kad dečak od trinaest, četrnaest godina. Silne pohvale da sam pisac, da ću biti pisac, da sjajno pišem, u stvari zasnivale su se  na mojoj veštini da lažem i fraziram a ne na autentičnom i poetskom mišljenju izražavanju. Kad sam izašao iz škole i pokušao da pišem, na moju sreću, shvatio sam kakva je to laž! Mnogo godina mi je trebalo da se te laži oslobodim. U toj borbi protiv laži možda se stvorio neki moj stil, neka mala ironija i prema pisanju i prema životu. Mislim da je ono osnovno što sam uspeo da uradim u životu taj otpor prema frazama, laži, sentimentalnosti, prema naglašenoj osećajnosti, deskriptivnosti – sve ono što sam ja kao dete radio, a što mi se na kraju moralo smučiti. U borbi protiv sopstvenih slabosti izgradio sam taj malo ironičan i oslobođeni stil i tako je to valjda i počelo.

Strašno me nerviraju pisci koji govore u prvom licu jednine, koji umeju samo da pričaju o svojim užasima i strahotama… Na moju žalost ja poznajem mnoge pisce i znam da je to demagogija i da to nema veze. I sada, iz nekog poštenja i sopstvene skromnosti maksimalno se uzdržavam od toga da se pravim pametan i važan, da podižem glas, da podmećem neka sumnjiva osećanja.

Mislim da je osnovno pitanje literature neka vrsta iskrenosti u njoj. Treba svako da bude svoj onoliko koliko može biti…i autentičan i originalan. U literaturi ima već dovoljno foliranja i lažnog predstavljanja. Nekako bi bilo lepo ubediti mlade ljude da ne pišu, ali oni na to teško pristaju. Ja sam se verovatno velikom broju ljudi zamerio zato što nisam pristajao na ono što oni rade, boreći se za neki kvalitet, neki nivo. Ja sam na mnogo mesta bio urednik i taj koji je odlučivao i bio sam veoma strog urednik. Mora postojati neka odgovornost prema onome što se radi. To smatram veoma važnim. To je isto tako važno kao i autentičan sopstveni glas, različit od drugih.

Ja sam, na primjer, toliko deformisan da više ne mogu ni pismo da napišem, a literatura bi trebala da bude toliko iskrena i jednostavna koliko jedno obično pismo majci ili drugu. E, ljudi kada počnu da pišu onda zaborave kako se pišu pisma, šta znači biti jednostavan i iskren, nepretenciozan. Ali, verovatno svaki mlad čovek traži neki poseban odgovor. Svakome ponaosob treba dati odgovor na njega. Može se reći: biti obrazovan, načitan. Ali to su opšta mesta! Pisac mora sam sebe da otkrije, samom sebi.

Mislim da ima pisaca, ne među najboljima, koji do kraja života nisu otkrili sebe i svoje prave mogućnosti. To je jedan svečani trenutak kada pisac otkrije sebe.

Ja sam pisao pesme. I najzad mi se u jednom trenutku otkrilo da je to ono što ja treba da pišem. To je za mene bilo pravo otkriće, kao otkriće električne energije. Mislim da je kritičan trenutak u biografiji jednog mogućeg pisca trenutak kada prvi put čuje svoj glas. To je sudbonosno za njegov dalji razvoj. Nalazimo se pod strahovitom produkcijom dobrih pisaca i sve što je mlad pisac do trenutka otkrovenja svog glasa stvorio, samo je oponašanje. Naravno i taj glas mora ličiti na nekoga ko već postoji, jer nismo toliko različiti.

Sudbonosno je da ne bude pod velikim pritiskom onoga što pročita, čuje, nego da se nekako dokopa sopstvenog glasa. Da ne bude mali, nego da je samosvojan. To je najdragocenija stvar koju jedan pisac može da ima. Mora da bude strpljiv. Opasno je trgovati u toj književnoj čaršiji, nudi ti se, udvarati se drugima, pristajati na korumpiranje.

Ljudi su poludeli i izgubili strpljenje. Ne mogu da pročitaju novinama ime svojih vršnjaka, ne mogu to da podnesu. Bilo čiji uspeh ih ranjava. Mislim da neko ko na daleke staze nešto sprema mora da bude strašno strpljiv, i tolerantan. Ko boluje od tuđih uspeha, taj više nema mira.

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2785

Objavio dana Aug 31 2014. u kategoriji Esej. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Photo Gallery

Log in | Administrator SPETROV