Вито Николић
За ову личност изузетно богате, славом овјенчане биографије, као и касније за Јевтовог праунука Вита везане су многе анегдоте. Обојица су боловала од тада неизљечиве туберкулозе, били духовити и одважни и у непријатним ситуацијама. Вито често и скандал-мајстор.
Једном приликом на дочеку нове године у Дворској оџаклији на Цетињу Јефто је често кашљао, па му је краљ Никола гласно замјерио:
“Не могу слушати људе који стално кашљу!
Јевтов одговор био је “дим у дим”:
“Теже је мени кашљати, но теби слушати, господару, па опет морам трпјети.”
Јевто Николић је био и врстан познавалац закона и менталитета овдашњих људи, правичан и частан у суђењу и животу. Књаз Никола послао га је за помагача чувеном Валтазару Богишићу кад је писао Општи имовински закон. Богишић ћe касније обавијестити црногорског владара да му је Јевто у том послу био десна рука:
– Никада у свом вијеку нијесам срео бистријег човјека. Штета је што се та бистрина није допунила школом и образовањем. Имали бисте правника којим би се поносила Црна Гора.
Јевтовог сина Новицу (Никшић 1871- Котор 1942.) и његовог сина Боривоја, оца Витомировог, осим војничке каријере занимали су и књижевност и новинарство. Новица је након завршене подофицирске школе радио као писар Окружног суда и секретар Обласне управе у Никши ћу. Био је и посланик Народне скупштине. Објавио је четири збирке поезије: Уздисаји (Цетиње, 1896), Цвијеће са Хума (Цетиње, 1905), Плач црногорских шума (Никшић, 1930), Треперење душе (Никшић, 1934) и Мићунијаду из Даниловаграда, која је такође заокупила пажњу ондашњих књижевних кругова у Никшићу и Црној Гори. Сарађивао је у неколико листова и часописа (један је од првих сарадника првих никшићких новина “Невесиња” и “Оногошта”).
Новичина сестра Олга, за оно доба веома образована жена, руководилац пореске управе у Котору (преминула 1988. године), писала је поезију.
Милка, жена Новице Николића, баба Витомирова, унука је Стевана Врчевића (1848-1907), књижевника и новинара, значајне личности у историји црногорске штампе, оснивача и сарадника неколико познатих листова, покретача Невесиња и Оногошта. Врчевић је у Никшићу боравио радећи најприје као секретар Окружног суда (седам година), потом као просвјетни радник и ревизор школа. Из овог града је отишао на Цетиње, гдје је 1903. године постављен за првог секретара Министарства унутрашњих дјела и на том положају га је смрт затекла 1907. године. Стеван Врчевић је писао пјесме у прози. Аутор је дјела Руски црвени крст у Црној Гори, бавио се и преводилаштвом. У Никшићу је 1898. године превео и исте године штампао Фосколова Посљедња писма Јакова Ортиса.
Отац Стеванов Вук Врчевић (1811-1882), један је од првих сакупљача народних умотворина, етнограф, фолклорист, књижевни географ и историчар, најзначајнији сарадник и помагач Вука Караџића. Књаз Данило га је 1851. године именовао за свог секретара.
Боривоје – Боро Николић, пјесников отац објавио је три дјела са историјском тематиком: “Посљедњи дани царства српског” 1927. године, у заједничком издању са познатим предратним никшићким штампаром и књижаром Илијом Кавајом “Опсаду и освајање града Никшића од Турака” 27. августа 1877. године”, 1930. године и Наш врховни командант, 1932. године.
Николићи из Озринића, данашњег предграђа Никшића, дали су велики број људи од пера, науке и умјетности: Живка, великог филмског редитеља, Божидара Даниловог, академика ДАНУ, члана Америчке асоцијације SAE, редовног професора и ректора Универзитета Црне Горе, Божидара-Боту, филмског редитеља, Драгана, аутора неколико романа, пјесника и новинара, Рајка и Милку, пјеснике, Милету, истакнутог пјевача у КУД-у “Захумље”, легендарног никшићког фирмописца, Милутина, сјајног пјевача, солисту Захумља од кога је тај таленат наслиједила и његова кћерка Вјера, професор музике, Мирка-Мира, драмског умјетника, Слободана Драгишиног, пјесника…
Ударци худе судбине
Витомирова мајка Даница је кћерка Риста Јегдића из Горње Буковице код Шавника и Савете Милићевић из Никшића. Према усменом казивању оних који су је знали била је дјевојка изузетне љепоте. Ристо се Саветом оженио у зрелим годинама кад се вратио са рада у САД, гдје је и оболио од туберкулозе плућа. Даница је бдијући над оцем у његовим посљедњим данима и сама обољела од те болести, касније је пренијела на мужа и млађег сина Витомира. Умрла је 1936. године. Сахрањена је на гробљу у Мостару. У том лијепом граду, гдје је Боривоје службовао као подофицир југословенске војске, Николићи ће до априлског слома Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1941. године живјети у добрим материјалним приликама своје задње спокојне мјесеце. Након бомбардовања Мостара отац дјечаке склања у родни Никшић. Али, ударци злосрећне судбине неће задуго поштедјети ову малобројну породицу. У дјечјој игри ручном бомбом 1942. године живот ћe изгубити старији син Бранко, а само годину касније погинуће од рафала италијанске патроле глава породице Боривоје. Догодило се то у вријеме полицијског часа кад је у соби упалио свјетло. На прагу старе куће Црвеница мртвог брата ујутро је нашао Милета Николић. Деветогодишњи Витомир посљедњи члан породице усред вртлога ратног пакла не зна ни куда ни коме. Привремено уточиште налази код стрица, стрине, тетке…
Ближи се крај другог свјетског рата. Совјетске трупе незадрживо надиру ка Берлину и дјечак процјењује да је моменат за остварење његовог сна – бјекство у Русију “земљу правде за све”, у којој “Стаљин не почиње вечеру док га не обавијесте да су сви Совјети обједовали”. На том дугом путу, готово босоног, стиже тек до Даниловграда, гдје га приводе у логор једне четничке јединице. Њен заповједник је некадашњи познаник Витовог оца. Он наређује да се мали одрпанац нахрани и опскрби одјећом и обућом. У дискрецији Вита је строго опоменуо да при повратку у Никшић ником не говори гдје се био и зашто запутио.
Kratki URL: https://zrcalo.me/?p=2568
Objavio Urednik
dana tra 27 2014. u kategoriji Lik i djelo, Vijesti.
Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0.
Both comments and pings are currently closed.