PAVILJON BR. 6

XI

Ovaj razgovor trajao je još otprilike jedan sat i, kao što se čini, napravio je dubok utisak na Andreja Jefimiča. On je počeo svakog dana da dolazi u paviljon. Dolazio je ujutru i poslije ručka, a često bi ga i večernji sumrak zaticao u razgovoru sa Ivanom Dmitričem. U početku Ivan Dmitrič se držao prema njemu rezervisano, sumnjičio ga da ima rđave namjere i otvoreno mu pokazivao svoje neraspoloženje, ali poslije je navikao na njega i zamijenio je svoje kruto držanje prema njemu pokroviteljskom ironijom.

Uskoro se u bolnici pronese glas da je doktor Andrej Jefimič počeo obilaziti paviljon br. 6. Ni ljekarski pomoćnik, ni Nikita, ni bolničarke — niko nije mogao shvatiti zašto on odlazi tamo, zašto provodi tu čitave sate, o čemu li sve razgovara i zašto ne prepisuje recepte. Njegovo ponašanje izgledalo je čudnovato. Mihail Avrjanič često ga nije zaticao kod kuće — što se ranije nikad nije dešavalo, a i Darjuška bješe u velikoj nedoumici, jer doktor već nije pio pivo gotovo u određeno vrijeme i ponekad bi čak zakašnjavao na ručak.

Jednog dana, bješe to već krajem juna, doktor Hobotov dođe nekim poslom Andreju Jefimiču; pošto ga ne zateče kod kuće, on pođe da ga potraži u dvorištu; ovđe mu rekoše da je stari doktor otišao kod umobolnika. Kad uđe u paviljon i zastade u tremu, Hobotov začu sljedeći razgovor:

—  Mi se nećemo nikad složiti, niti će vam poći za rukom da me prevedete u svoju vjeru — rekao je Ivan Dmitrič razdraženo. — Vi apsolutno ne poznajete stvarnost i nikad nijeste patili, nego ste se samo kao pijavica hranili tuđim mukama, dok sam ja patio od samog rođenja sve do danas. Zato i kažem otvoreno: smatram sebe višim i kompetentnijim od vas u svakom pogledu. Nećete, valjda, vi da me poučavate.

—  Ja nemam nikakvih pretenzija da vas prevedem u svoju vjeru — odgovori Andrej Jefimič tiho, žaleći što neće nikako da ga shvate. — Stvar i nije u tome, prijatelju. Nije stvar u tome što ste vi patili, a ja nisam. Patnje i radosti su prolazne; ostavimo ih, neka idu bestrva. Stvar je, međutim, u tome što ja i vi razmišljamo, što vidimo jedan u drugom ljude koji su kadri da misle i rasuđuju, i to stvara kod nas ośećanje solidarnosti, ma koliko se naši nazori razlikovali. Kad biste vi znali, pijatelju moj, koliko su mi dojadile sveopšta nepromišljenost, nesposobnost i ograničenost i sa kakvim zadovoljstvom uvijek razgovaram s vama! Vi ste pametan čovjek, i ja uživam u tome.

Hobotov odškrinu vrata, pa zaviri u paviljon; Ivan Dmitrič u ludačkoj kapi i doktor Andrej Jefimič śeđeli su jedan do drugog na krevetu. Umobolnik je pravio grimase, trzao se i grčevito ogrtao mantilom, dok je doktor śedio nepomično, oborene glave, crven u licu, na kome se ogledala nemoć i tuga. Hobotov sleže ramenima, osmjehnu se, i Nikita i on zgledaše se. Nikita takođe sleže ramenima.

Śutradan je Hobotov dolazio u paviljon zajedno sa ljekarokim pomoćnikom. Obojica su stajali u tremu i osluškivali.

—  Naš čika je, izgleda, sasvim šenuo! — reče Hobotov, izlazeći iz paviljona.

—  Bože, smiluj se nama grešnima! — uzdahnu elegantni Sergej Serrejič, obilazeći oprezno  barice da ne uprlja svoje sjajno očišćene čizme. — Moram priznati, uvaženi Jevgenije   Fjodoroviču, ja sam već odavno očekivao tako nešto!

XII

Odmah poslije toga Andrej Jefimič doče opažati oko sebe neku tainstvenost. Bolničari, nudilje, pa i bolesnici, pri susretu s njim, gledali su ga nekako sumnjičavo, a zatim su nešto između sebe tiho razgovarali. Đevojčica Maša, nadzornikova kći, koju je uvijek rado sretao u bolničkoj bašti, sada je, kad bi joj ljubazno prišao da je malo pomiluje po glavi, nekako bježala od njega. Upravnik pošte Mihailo Averjanič, slušajući ga, već nije govorio: „Potpuno tačno”, no je nekako zbunjeno mrmljao: „Da, da, da…”, i posmatrao ga zamišljen i tužan; odnekud je počeo savjetovati svom prijatelju da se mane votke i piva, ali to, kao obazriv čovjek, nije govorio otvoreno, već nagovještajima, pričajući mu čas o nekom komandantu bataljona, inače sjajnom čovjeku, čas o pukovskom svešteniku, inače odličnoj glavi, koji su pili pa se razboljeli, ali kad ostaviše piće, sasvim su ozdravili. Jedno dva-tri puta svraćao je do Andreja Jefimiča i njegov kolega Hobotov; i on mu je savjetovao da se ostavi pića, pa mu je, bez ikakvog vidljivog povoda, preporučio da uzima brom.

U avgustu Andrej Jefimič dobi od gradonačelnika pismo s molbom da dođe k njemu zbog neke vrlo važne stvari. Kad je određenog dana stigao u gradsku upravu, Andrej Jefimič nađe tu komandanta vojnor okruga, nadzornika sreske škole, člana gradske uprave, Hobotova i još jednog punačkog gospodina, plave kose, koga su mu predstavili kao ljekara. Taj doktor sa poljskim prezimenom, koje se vrlo teško izgovara, bješe zapošljen u ergeli koja se nalazila jedno trideset vrsta daleko od grada i u prolazu se zadesio ovđe.

— Imamo tu neku malu predstavku koja se vas tiče — obrati se član gradske uprave Andreju Jefimiču, pošto se svi pozdraviše i śedoše za sto. — Jevgenij Fjodorič tvrdi da apoteka nema dovoljno mjesta u glavnoj zgradi, pa je treba premjestiti u jedan paviljon. To, naravno, nije ništa, mogli bismo da je premjestimo, ali postoji ozbiljna prepreka — trebalo bi izvršiti neke prepravke u paviljonu.

—  Da, bez prepravke se ne može — reče Andrej Jefimič razmislivši malo. — Ako se, recimo, krajnji paviljon prilagodi za apoteku,  opravke bi koštale, mislim, najmanje pet stotina rubalja. A to je bacanje para u vodu.

Svi poćutaše izvjesno vrijeme.

—  Imao sam čast još pre deset godina da referišem — nastavi Andrej Jefimič  tihim glasom — da ova bolnica, ovakva kakva je, predstavlja luksuz za gradsku kasu.  Sagrađena je još četrdesetih godina, ali su onda bile sasvim druge prilike.  Varoš suviše troši na nepotrebna dograđivanja i suvišno osoblje. Smatram da bi se za te pare, da su druge prilike, mogle izdržavati dvije prvoklasne bolnice.

—  Onda hajde da stvorimo te druge prilike — reče žustro član gradske uprave.

—  Ja sam već imao čast da referišem: treba sanitet predati u ruke mjesnoj samoupravi.

—  Dabome, mi novac mjesnoj samoupravi, a oni tamo da ga pokradu — nasmija se plavokosi doktor.

—  Pa to se zna — složi se s njim član gradske uprave, pa se takođe nasmija.

Andrej Jefimič tromo i mutnim očima pogleda u plavokosog doktora i reče:

—  Treba biti pravičan.

Nasta opet muk. Doneše čaj. Komandant vojnog okruga, nešto malo zbunjen, dodirnu preko stola ruku Andreja Jefimiča i reče:

—  Sasvim ste nas zaboravili, doktore. Uostalom, vi ste kaluđer:  karte ne igrate,  žene ne volite. Dosadno vam je u našem društvu.

Svi počeše govoriti o tome da je inteligentnom čovjeku dosadno živjeti u ovoj varoši. Nema ni pozorišta ni muzike, a na posljednjoj igranci u klubu bilo je dvadeset dama, a svega dva kavaljera. Omladina neće da igra, već se stalno okuplja u bifeu ili se karta. Andrej Jefimič polako i tiho, ne gledajući ni u koga, poče govoriti o tome da je žalosno, čak vrlo žalosno, što varošani traće svoje životne snage, svoje srce i um na kartanje i spletke, a ne umiju ili neće da provode vrijeme u zanimljivim razgovorima ili čitanju knjiga, niti žele da uživaju u zadovoljstvima što ih pruža intelekt. Samo je razum interesantan i dostojan pažnje, sve ostalo je sitno i plitko. Hobotov je pažljivo slušao svog kolegu, pa ga najednom upita:

—  Andreju Jefimiču, koji je danas datum? Kad dobi odgovor, on i plavokosi doktor, tonom ispitivača koji ośećaju da su nespretni počeše postavljati Andreju Jefimiču pitanja — koji je danas dan, koliko dana ima u godini i da li je istina da u paviljonu br. 6 stanuje neki izvanredan prorok.

Odgovarajući na ovo posljednje pitanje, Andrej Jefimič pocrvenje i reče:

—  Da, to je bolestan, ali veoma zanimljiv mladić.

Više mu nijesu postavljali nikakva pitanja.

Kad je u predsoblju oblačio kaput, komandant vojnog okruga stavi mu ruku na rame i reče uzdahnuvši:

—  Došlo je vrijeme da se i mi, starci, odmorimo!

Izašavši iz uprave, Andrej Jefimič tek sad shvati da je to bila komisija za pregled njegovog duševnog stanja. On se śeti pitanja koja su mu postavljana, pocrvenje i odnekud, prvi put u životu ośeti sažaljenje prema medicini.

„Bože moj”, pomisli, śećajući se kako su ga ljekari maločas ispitivali, „pa oni su tek nedavno studirali psihijatriju i polagali ispite, otkud im ovo totalno neznanje? Ni pojma nemaju o psihijatriji!”

I prvi put u životu on se nađe uvrijeđen i naljućen.

Ovog istog dana uveče bio je kod njega Mihail Averjanič. Ne rukujući se, upravnik pošte priđe mu, uhvati ga za obje ruke i reče uzbuđeno.

—  Dragi moj,  prijatelju moj,  pokažite mi da ste ubijeđeni u moje iskreno raspoloženje prema vama i da me smatrate za svoga prijatelja… Prijatelju moj! — i ne dajući Andreju Jefimiču da dođe do riječi, nastavi uzbuđeno: — Ja vas volim zbog vaše obrazovanosti i plemenite duše. Saslušajte me, dragi moj. Propisi nauke nalažu ljekarima da kriju od vas istinu, ali ja, kao vojnik, govorim istinu u oči: vi ste bolesni! Oprostite mi, dragi moj, ali to je istina, to su primjetili svi vaši poznanici. Maločas mi je doktor Jevgenij  Fjodorič rekao da stanje vašeg zdravlja zahtjeva da se, pošto-poto, odmorite i razonodite. I to je sasvim tačno! Sjajno! Ovih dana ja uzimam odsustvo i idem da promijenim vazduh. Pokažite da ste mi zaista prijatelj, hajdemo zajedno! Otputovaćemo,  śetićemo se nekadašnjih vremena.

—  Ja se ośećam potpuno zdrav — reče Andrej Jefimič razmislivši. — Da idem na put, ne mogu. Dopustite mi da na neki drugi način dokažem svoje prijateljstvo prema vama.

Putovati nekud, neznano zašto, bez knjiga, bez Darjuške, bez piva, naglo poremetiti način života, koji, eto, traje već punih dvadeset godina — tako šta mu se učinilo u početku i nemogućnim i fantastičnim. Ali on se śeti razgovora dok bješe u upravi i crnih misli koje ga obuzeše pri povratku kući, i dopade mu se misao da otputuje nakratko iz varoši, đe ga glupaci smatraju za luđaka.

— A kuda ste upravo namjerni da krenete? — U  Moskvu,   Petrograd, Varšavu…  U  Varšavi sam proveo pet najsrećnijih godina u životu. To je divan grad! Hajdemo, dragi moj!

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana Jan 29 2015. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “PAVILJON BR. 6”

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV