PAVILJON BR. 6

VIII

Prije jedno dvije godine mjesna samouprava se nekako odobrovoljila, pa je donijeta odluka da se za povećanje medicinskog personala u gradskoj bolnici, a do otvaranja sreske bolnice, izdaje svake godine trista rubalja, pa je kao pomoćnik Andreju Jefimiču bio postavljen sreski ljekar Jevgenij Fjodorič Hobotov. A on je još sasvim mlad čovjek — nema ni trideset godina — visok, crnomanjast, razvijenih vilica i sitnih očiju; po svoj prilici, preci mu bjehu stranog porekla. U varoš je došao bez pare u džepu, sa malim koferom i mladom ružnom ženom koju je predstavljao kao svoju kuvaricu. Žena je imala bebu. Jevgenij Fjodorič nosio je kačket sa štitom i visoke čizme, a zimi i kožuh. Postao je vrlo intiman sa ljekarskim pomoćnikom Sergejem Sergejičem i sa blagajnikom, a ostale činovnike je odnekud zvao aristokratima, pa ih se klonio. U cijelom stanu imao je samo jednu knjigu: „Najnoviji recepti bečke klinike za 1881. godinu.” Kad je odlazio bolesnicima, uvijek bi ponio i ovu knjigu. Uveče je, obično, igrao bilijara u klubu, a za karte nije mario, Uveliko je volio da u razgovoru upotrebljava razne izraze, kao „štrapaciranje”, „koještarija u sirćetu”, „nemoj, brajko, da mi bacaš prašinu u oči” i slično. U bolnicu je dodio dvaput nedjeljno, obilazio odjeljenja i primao bolesnike. Savršeno negiranje antiseptika i vantuza ljutili su ga, ali on nije uvodio novine, bojeći se da time ne uvrijedi Andreja Jefimiča. Svog kolegu Andreja Jefimiča smatrao je za staru varalicu, mislio je da je zaradio velike pare i u duši mu zavidio. Vrlo rado bi ga u službi naslijedio.

IX

Jednog poljećnog večera krajem marta, kad se već bio istopio sneg, a u bolničkoj bašti pjevali čvorci, izađe doktor da isprati do kapije upravnika pošte, svog prijatelja. Baš u tom trenutku u dvorište uđe, poslije prosjačenja po varoši, Jevrejin Mojsejka. Bješe gologlav i u plitkim kaljačama na bosim nogama, a u rukama je držao kesicu sa milostinjom.

—  Daj kopejku! — obrati se on doktoru drhteći od hladnoće i smiješeći se.

Andrej Jefimič, koji nije umio da odbije nikog, dade mu deset kopejki.

„Baš je to svinjarija,” pomisli on posmatrajući njegove bose noge sa crvenim i tankim člancima. „Napolju je tako vlažno.”

I pod uticajem ośećanja koje je ličilo i na sažaljenje i na gađenje, on uđe u odjeljenje zajedno sa Jevrejinom posmatrajući čas njegovu ćelu, čas članke. Kad doktor uđe, Nikita ustade sa gomile starudija i zauze stav „mirno”.

—  Zdravo da si, Nikita — reče blago Andrej Jefimič. — Kako bi bilo da ovom Jevrejinu damo čizme, inače će nazepsti?

—  Razumijem, vaše visokoblagorodstvo. Izvijestiću nadzornika.

—  Budi dobar. Zamoli ga u moje ime. Reci da sam ja molio.

Vrata iz trijema u odjeljenje bjehu otvorena. Ivan Dmitrič, ležeći u krevetu i naslonivši se na lakat, uznemireno je slušao nepoznati mu glas, ali najednom prepoznade doktora. On poče sav da se trese od gnijeva, skoči i, crvenog i ljutitog lica, izbuljenih očiju, istrča nasred sobe.

—  Došao je doktor! — viknu on i zasmija se. — Jedva jednom! Gospodo, čestitam, doktor nas je udostojio svojom pośetom!  Prokleti gad! — ciknu on i, sav izbezumljen, kakvog ga još nijesu viđeli u odjeljenju, lupi nogom. — Valja zadaviti tog gada! Ne, malo ga je zadaviti! Treba ga udaviti u nužniku!

Andrej Jefimič, koji je sve to slušao, proviri iz trijema u odjeljenje, pa upita blago:

—  A zašto?

— Zašto? — viknu Ivan Dmitrič prilazeći mu sa pretnjom i umotavajući se grčevito u mantil.

— Zašto? Lopužo! — izgovori on sa gađenjem, namještajući usne kao da bi htio da pljune. — Šarlatane! Dželatu jedan!

— Nemojte da se uzrujavate — reče Andrej Jefimič, smiješeći se kao čovjek koji ośeća svoju krivicu. — Budite uvjereni da nikad ništa nijesam ukrao, a što se tiče ostalog, vi to, po svoj prilici, odveć preuveličavate. Vidim da se ljutite na mene. Smirite se, molim vas, ako možete, i recite mi hladno: zbog čega se srdite?

—  A zašto me ovđe držite?

—  Pa vi ste bolesni!

—  Da, ja sam bolestan. Ali desetine, stotine ludaka šetaju u slobodi, jer vaše neznanje nije kadro da razlikuje bolesne od zdravih. Zašto ja i ovi nesrećnici tu moramo śeđeti ovđe umjesto njih, kao jarci određeni za žrtvu? Vi, vaš pomoćnik, nadzornik i sav vaš bolnički ološ — svi ste vi u moralnom pogledu daleko ispod svakog od nas, pa zašto onda śedimo mi ovđe, a ne vi? Đe je tu logika?

—  Moralni pogledi i logika nemaju ovđe nikakve veze. Sve zavisi od slučaja. Koga su strpali, taj i śedi ovđe, a koga nijesu, taj šeta u slobodi, pa kvit. U tome što sam ja ljekar, a vi umobolnik nema ni morala ni logike,  sve je to čista  slučajnost.

—  Takve gluposti ja ne shvatam… — reče potmulim glasom Ivan Dmitrič i śede na svoj krevet.

Mojsejka, koga se Nikita ustručavao da pretrese u doktorovom prisustvu, poređa po svome krevetu komadiće hljeba, hartijice i koščice, i poče, stalno dršćući od hladnoće, brzo i otegnuto govoriti jevrejski. Vjerovatno da je uobrazio kako je otvorio radnju.

—  Pustite me — reče Ivan Dmitrič i glas mu zadrhta.

—  Ne mogu.

—  Ali zašto? Zašto?

—  Zato što to nije u mojoj vlasti. Razmislite i sami: kakve ćete imati koristi ako vas pustim? Odete. Vas će odmah zaustaviti građani ili policija, pa će vas vratiti ovamo.

—  Jeste, jeste, tako je . .. — reče Ivan Dmitrič tarući čelo. — To je grozno! Ali šta onda da radim? Šta?

Glas Ivana Dmitriča i njegovo mlado, pametno lice sa grimasom sviđelo se Andreju Jefimiču. Njega obuze želja da pomiluje mladog čovjeka i da ga umiri. On śede kraj njega na krevet, zamisli se i reče:

—  Pitate:  šta da  se radi?  Na  vašem mjestu bilo bi najbolje da bježite odavde. Ali, na žalost, to nema smisla. Vas će uhapsiti. Kad se društvo ograđuje od zločinaca, duševno bolesnih i uopšte ljudi nezgodnih po njega, ono je nepobjedivo. Ostaje vam jedino: pomirite se sa mišlju da je vaš boravak ovđe neophodan.

—  Nikom on nije potreban.

—  Kad već postoje tamnice i ludnice, mora neko da śedi u njima. Ako ne vi, onda — ja, ako ne ja — onda neko treći. Čekajte, kad u dalekoj budućnosti ne bude bilo više ni tamnica ni ludnica, neće onda biti ni rešetaka na prozorima ni ludačkih košulja. Sad ili docnije, ali to će vrijeme, zbilja, doći.

Ivan Dmitrič se osmjehnu podrugljivo.

— Pa vi se šalite — reče on zažmurivši. — Takve gospode kao što ste vi i vaš pomoćnik ništa se ne tiče ta budućnost, ali budite uvjereni, uvaženi gospodine, da će doći bolja vremena! Ja se, možda, izražavam banalno, smijte se, ali će i za nas osvanuti dani novog života, pobijediće pravda, pa će i nama granuti sunce! Ja to neću dočekati, krepaću, ali će zato nečiji praunuci ipak to dočekati. Pozdravljam ih iz sveg srca i radujem se, radujem zbog njih! Naprijed! Bog vam bio u pomoći, prijatelji!

Ivan Dmitrič se diže užagrenih očiju i, ispruživši ruke prema prozoru, nastavi uzbuđenim glasom:

— Kroz ove rešetke šaljem vam svoj blagoslov. Živjela pravda! Radujem se!

—  Ne vidim nekih naročitih razloga za radost — reče Andrej Jefimič, kome se gestovi Ivana Dmitriča učiniše teatralnim, ali mu se istovremeno i dopadoše.  — Tamnica i ludnica neće biti, a pravda će, kao što ste izvoljeli reći, pobijediti, ali se suština stvari neće promijeniti, pa će prirodni  zakoni  ostati isti. Ljudi će bolovati stariti i umirati kao i dosad. Ma koliko divna jutarnja rumen obasjavala vaš život, ipak će vas na kraju krajeva, strpati u sanduk i baciti u grob.

—  A besmrtnost?

—  E, ostavite vi to!

—  Vi ne vjerujete, ali ja vjerujem. Kod Dostojevskog i Voltera neko kaže da, kad i ne bi bilo boga, ljudi bi ga izmislili. A ja sam duboko ubijeđen da, ako besmrtnost ne postoji, nju će sad ili docnije pronaći veličanstveni  ljudski  um.

—  Lijepo je kazano — reče Andrej Jefimič smiješeći se zadovoljno. — Dobro je kad vjerujete. S takvom vjerom moglo bi se lijepo živjeti, čak i kad bi vas između zidova zazidali. Đe ste izvoljeli studirati?

—  Da, bio sam na univerzitetu, ali nijesam ga završio.

—  Vi ste čovjek koji misli i razmišlja. U svakoj situaciji vi ćete naći mir u samom sebi. Slobodna i duboka misao, koja teži da shvati život, a osim toga, i potpuno preziranje glupe sujete svijeta — to su dva blaga,  od kojih čovjek nikad veća nije poznavao. I vi možete da ih imate, ma śeđeli iza tri rešetke. Diogen je stanovao u buretu, pa je ipak  bio  srećniji  od  svih  zemaljskih careva.

—  Vaš Diogen je bio budala — sumorno reče Ivan Dmitrič. — Zašto mi to govorite o Diogenu, i o nekakvom shvatanju? — razjedi se on najednom i skoči. — Ja volim život, volim ga strasno! Patim od manije gonjenja, muči me stalno strah, ali ima trenutaka kad me obuzima žudnja za životom, i onda se plašim da ne poludim. Strašno mi se živi, strašno!

Uzbuđen, on poče hodati po sobi i reče utišavši glas:

—  Kad sanjarim,  pośećuju me priviđenja.  Kod mene dolaze nekakvi ljudi, ja čujem glasove, muziku, pa mi se čini da šetam po nekakvim šumama, obalom mora, i onda strasno zaželim da budem sujetan,  brižan… Recite mi šta ima tamo novog? — upita Ivan Dmitrič. — Kako je tamo?

—  Je l’  u varoši ili uopšte?

—  Pa, eto,  ispričajte mi prvo o varoši, pa poslije i o svemu uopšte.

— Zašto ne? U gradu je čamotinja i dosada… Nema čovjek s kim riječi da progovori niti da čuje nekog. Nema novih ljudi. Uostalom, došao je tu skoro mladi ljekar Hobotov.

—  On je došao još za moje vrijeme. Je l’ on prost?

—  Da,  čovjek  bez ikakve kulture. Čudno, znate… Sudeći po svemu, u našim prijestonicama nema mrtvila u intelektualnom smislu, živo je, dakle, tu bi trebalo da bude i pravih ljudi, ali zašto nam uvijek  odande šalju  neke  likove  da ih čovjek očima ne vidi. Nesrećna neka varoš!

—  Da, nesrećna varoš! — uzdahnu Ivan Dmitrič i zasmija se.  — A kako je uopšte? Šta pišu novine i časopisi?

U odjeljenju se već smračilo. Doktor se diže i stojeći poče da priča šta sve pišu u inostranstvu i u Rusiji, i koji je sad pravac misli zapažen. Ivan Dmitrič je pažljivo slušao i postavljao pitanja, ali najednom, kao da se śeti nečeg strašnog, uhvati se za glavu i leže u krevet, leđima okrenut doktoru.

—   Šta vam je? — upita Andrej Jefimič.

—  Vi od mene više nećete čuti ni riječi! — odgovori Ivan Dmitrič. — Ostavite me na miru!

—  Otkud to sad?

—  Kažem vam:  ostavite me!  Koga đavola tražite?

Andrej Jefimič sleže ramenima, uzdahnu i izađe. Prolazeći tremom reče:

—  Kako bi bilo, Nikita, do počistiš ovđe.. Strahovito vonja!

—  Razumijem, vaše visokoblagorodstvo.

„Baš je prijatan mladić!” pomisli Andrej Jefimič vraćajući se kući. „Za sve vrijeme otkad živim ovđe čini mi se da je on prvi s kojim se može razgovarati. Umije da razmišlja, pa se i interesuje baš za ono što vrijedi.”

I dok je čitao, pa zatim lijegao u krevet, on je neprestano mislio na Ivana Dmitriča, i kad śutradan ujutru ustade, śeti se da se juče upoznao sa jednim pametnim i interesantnim čovjekom, pa odluči da ga pośeti još jedanput, čim se za to ukaže prilika.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana Jan 29 2015. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “PAVILJON BR. 6”

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV