PAVILJON BR. 6

XVIII

Andrej Jefimič priđe prozoru i pogleda napolje. Već se smrkavalo i na horizontu s desne strane pojavljivao se hladan, crveni mjesec. Nedaleko od bolničke ograde, na jedno sto hvati, ne više, stajala je visoka bijela kuća, sa ogradom od kamena. To je bila tamnica.

„Eto, ovo ti je stvarnost!” pomisli Andrej Jefimič i obuze ga strah.

Bješe strašan i mjesec, i tamnica, i šiljci na ogradi i velike vatre u fabrici za preradu kostiju. Pozadi neko uzdahnu. Andrej Jefimič okrenu se i ugleda čovjeka, sa sjajnim zvijezdama i ordenjem na grudima, kako se smiješi i lukavo namiguje. I ovo mu se učini da je strašno.

Andrej Jefimič je ubjeđivao samog sebe da i mjesec i tamnica nemaju u sebi ništa naročito, da i psihički zdravi ljudi nose ordenje i da će sve s vremenom istruliti i postati ilovača, ali najednom ga obuze očajanje, on obijema rukama uhvati rešetku i iz sve snage zadrma. Jako gvožđe ne popusti.

Zatim, da mu ne bi bilo toliko strašno, on pođe postelji Ivana Dmitriča i śede na nju.

— Klonuo sam duhom, dragi moj — promrmlja on sav drhteći i brišući hladan znoj. — Klonuo sam duhom.

—  A vi onda filozofirajte — reče ironično Ivan Dmitrič.

—  Bože moj, bože moj … Da, da… Vi ste jednom prilikom izvoljeli reći da u Rusiji nema filozofije, ali da svi filozofiraju, čak i mali ljudi. Ali od toga što filozofira mali čovjek nema nikakve štete — reče Andrej Jefimič takvim tonom kao da je htio da zaplače i da se ražali. — Ali našto onda, dragi prijatelju, taj vaš zluradi smijeh? I zašto da taj mali čovjek ne filozofira, kad nije zadovoljan? Za pametnog, obrazovanog i oholog čovjeka, koji voli slobodu i liči na boga, nema drugog izlaza nego da bude ljekar u prljavoj, glupoj varošici i da cijelog života zna samo za vantuze, pijavice i slačicu! To je šarlatanstvo, orraničenost, banalnost! O, bože moj!

—  Vi laprdate. Ako vam je odvratno da budete ljekar, zašto nijeste otišli u ministre.

—  Ne vrijedi nikud da ideš. Svi smo mi slabići, dragi moj … Bio sam ravnodušan, razmišljao sam lijepo i pametno, a čim me život svirepo dotakao, odmah sam pao duhom… došlo je do potištenosti… Svi smo mi slabići, ništavila … Pa i vi, dragi moj. Vi ste pametni, plemeniti, posisali ste s majčinim mlijekom blagorodna oduševljenja, ali tek što ste ušli u život,   odmah ste   se umorili, razboljeli… Slabi smo, slabi!

Nešto još nametljivije od straha i ośećanja uvrede mučilo je Andreja Jefimiča sve vrijeme otkako je pao mrak. Najzad shvati da ga mori želja za pivom i pušenjem.

—  Idem malo odavde — reče on. — Narediću da upale svjetlost … Ne mogu ovako … nijesam u stanju.

Andrej Jefimič pođe vratima i otvori ih, ali odmah priskoči Nikita i prepriječi mu put.

—  Kuda? Ne može, ne može! — reče on. — Vrijeme je da se spava.

—  Ali ja ću samo za trenutak, da prošetam po dvorištu! — zbuni se Andrej Jefimič.

—  Ne može, ne može, nije naređeno. I sami znate.

Nikita zalupi vratima i poduprije ih leđima.

—  Ali ako izađem odavde, zar će nekom nešto biti zbog toga? — upita Andrej Jefimič slegnuvši ramenima. — Ne razumijem! Nikita, ali ja moram da izađem, — reče on drhvatim   glasom. —   Potrebno mi je!

—  Nemojte praviti nered, ne valja to! — reče poučnim tonom Nikita.

—  Đavo bi ga znao šta je ovo! — uzviknu odjednom Ivan Dmitrič i skoči. — Zar ima pravo da ne pušta? Ko ih je ovlastio da nas drže ovđe? U zakonima, koliko ja znam,  rečeno je sasvim jasno da se niko ne može lišiti slobode bez sudske presude! To je nasilje! Samovolja!

—  Dabome da je samovolja! — reče Andrej Jefimič, osokoljen vikom Ivana Dmitriča. — Meni je potrebno, i ja moram izaći! On nema nikakva prava! Pusti, kad ti kažem!

—  Čuješ li, tupoglavi skote! — viknu Ivan Dmitrič i poče lupati pesnicom u vrata. — Otvaraj, inače ću ih razbiti! Strvoderu jedan!

—  Otvori! — viknu Andrej  Jefimič drhteći cijelim tijelom. — Ja to zahtjevam!

—  Ae, pričaj ti samo! — odgovori iza vrata Nikita. — Pričaj!

—  Pozovi ovamo bar Jevgenija Fjodoriča! Reci mu da ga molim da dođe… samo na trenutak!

—  Śutra će on ionako doći!

—  Nikad nas oni neće pustiti odavde! — nastavi Ivan Dmitrič. — Upropastiće nas   ovđe! O, gospode, zar stvarno na ovom svijetu nema pakla, pa će se ovi nitkovi izvući od kazne? Ali đe je onda pravda? Otvori, nitkove, ja se gušim! — viknu on promuklim glasom i navali na vrata. — Razbiću sebi glavu! Ubice!

Nikita naglo otvori vrata, grubo odgurnu obijema rukama i koljenom Andreja Jefimiča, zatim podiže ruku i udari ga pesnicom u lice. Andreju Jefimiču se učini da ga ogroman slani talas zapljusnu sve do glave i povuče krevetu; i zaista, u ustima se ośećala so: krv je, po svoj prilici, potekla iz zuba. Kao da želi da ispliva, on poče mahati rukama i uhvati se za nečiji krevet, i u tom trenutku ośeti da ga Nikita dvaput udari u leđa. Glasno uzviknu i Ivan Dmitrič. Mora biti da su i njega tukli.

Zatim se sve stiša. Slaba mjesečeva svjetlost probijala se kroz rešetke, a na podu se pružala sjenka koja je ličila na mrežu. Bješe jezivo. Andrej Jefimič leže i poče zadržavati dah; s užasom je čekao da ga udare još jedanput. Kao da je neko dohvatio srp, sručio ga u njega i okrenuo nekoliko puta u njegovim grudima i crevima. Od bola on zagrize jastuk i steže zube, kad najednom u njegovoj glavi, usred haosa, jasno sinu strašna, nepodnošljiva misao da su sličan bol morali ośećati godinama, iz dana u dan, i ovi ljudi koji sad na mjesečini izgledaju kao crne sjenke. Kako se to moglo desiti da on u toku više od dvadeset godina nije znao niti je htio znati za to? On nije znao, niti pojma nije imao o bolu, prema tome, i nije kriv, ali savjest, isto tako malo popustljiva i svirepa kao i Nikita, natjera ga da se ohladi od glave do pete. On skoči, šćede da vikne iza sve snage i da jurne što prije da ubije Nikitu, zatim Hobotova, pa nadzornika i ljekarskog pomoćnika, najzad sebe, ali iz grla ne izađe ni zvuk, pa i noge mu otkazaše poslušnost; gušeći se, on zgrabi sa grudi mantil i košulju, pocijepa ih i pade onesviješćen na krevet.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana Jan 29 2015. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “PAVILJON BR. 6”

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV