PAVILJON BR. 6

XVII

Spustio se već suton. Ivan Dmitrič je ležao u svojoj postelji zagnjurivšm lice u jastuk; paralitičar je śedio nepomično, tiho plakao i mljaskao usnama. Gojazni seljak i poštar su spavali. Bila je tišina.

Andrej Jefimič je śedio na krevetu Ivana Dmitriča i čekao. Ali prođe oko pola sata i u paviljon, mjesto Hobotova, uđe Nikita držeći u rukama mantil, nekakvo rublje i papuče.

—  Izvolite se obući, vaše visokoblagorodstvo — reče on tiho. — Evo, tu vam je i krevetac, izvolite ovamo — dodade on pokazujući prazan, svakako, tek donesen krevet. — Ništa, daće bog, ozdravićete.

Andrej Jefimič sve shvati. Bez ijedne reči priđe krevetu koji mu je pokazao Nikita, i śede; videći da Nikita stoji i čeka, potpuno se svuče i bi ga sramota. Zatim obuče bolničko rublje; gaće bjehu vrlo kratke, košulja dugačka, a mantil je zaudarao na sušenu ribu.

—  Ozdravićete,  ako bog da — ponovi Nikita.

On uze u naručje stvari od Andreja Jefimiča, izađe i zatvori za sobom vrata.

„Svejedno …” pomisli Andrej Jefimič, ogrćući se stidljivo mantilom i ośećajući da u novom odijelu liči na zatvorenika. „Svejedno … Svejedno … Svejedno… isto ti je, i frak, i koporan, i ovaj mantil …”

A đe je sat? Đe mi je bilježnica koja se nalazila u džepu sa strane? A cigarete? Kud li Nikita odnese odijelo? Sad, do kraja života neću obući više pantalone, prsluk i cipele. Sve je to, bogme, nekako čudnovato, čak i neshvatljivo u prvom trenutku. Andrej Jefimič i sad bješe potpuno ubijeđen da između kuće mještanke Bjelove i paviljona br. 6 nema nikakve razlike, da je sve na ovome svijetu glupost i taština nad taštinama, pa ipak ruke su mu drhtale, noge se kočile od hladnoće i strah ga je hvatao pri pomisli da će Ivan Dmitrič uskoro ustati i spaziti ga u bolničkom mantilu. On ustade, prošeta se, pa opet śede.

Śedio je on tako već pola sata, sat, pa ga poče moriti tuga; zar se može ovđe živjeti, kao ovi ljudi, cio dan, neđelju dana, čak čitave godine? Eto, on śedi, šeta pa opet śedi; može poći da gleda kroz prozor, pa opet da prošeta po sobi tamo-vamo. A šta poslije? Zar da śedi sve vrijeme kao kip i da razmišlja? Ne, to je nemogućno.

Andrej Jefimič leže, ali odmah ustade, obrisa rukavom hladan znoj sa čela i ośeti da mu cijelo lice zaudara na sušenu ribu. Opet se prošeta.

—  Ovo je nekakav nesporazum… — progovori on šireći ruke u nedoumici. — Treba se objasniti, ovđe je nekakva greška …

U tom trenutku probudi se Ivan Dmitrič. On śede i podnimi se. Pljunu. Zatim lijeno pogleda u doktora i, čini se, u prvom trenutku ništa nije shvatio; ali uskoro njegovo sanjivo lice postade pakosno i ironično.

—  A-ha! I vas su strpali ovamo, golube moj! — reče on glasom promuklim od spavanja, žmureći na jedno oko. — Baš mi je milo. Ranije ste vi sisali ljudima krv, a sad će vama drugi. Sjajno!

—  To je nekakav nesporazum… — progovori Andrej Jefimič plašeći se riječi Ivana Dmitriča; on sleže ramenima i ponovi: — nesporazum nekakav…

Ivan Dmitrič opet pljunu i leže.

—  Prokleti život! — progunđa on. — A najžalosnije i najuvredljivije u cijeloj  stvari je to što će se ovaj život završiti ne nagradom za muke niti apoteozom, kao u operi, nego smrću; doći će bolničari i odvući će leš za noge i ruke u podrum. Joj! E, pa, ne mari!… Ali će zato na onom svijetu biti za nas radosti… Ja ću sa onog svijeta dolaziti ovamo kao priviđenje, pa ću plašiti ove gadove … Osijeđeće oni zbog toga ..,

Vrati se Mojsejka, i kad ugleda doktora, pruži ruku.

—  Daj kopejku! — reče.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana Jan 29 2015. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “PAVILJON BR. 6”

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV