PAVILJON BR. 6

XVI

Jednom Mihail Averjanič dođe poslije ručka, kad je Andrej Jefimič ležao na divanu. Desilo se tako da baš u to isto vrijeme dođe i Hobotov sa svojom flašom broma. Andrej Jefimič se s mukom diže, śede i nasloni se objema rukama na divan.

—  Danas vam je, dragi prijatelju — poče Mihail Averjanič — boja lica kudikamo bolja nego juče. Pa vi ste junak! Tako mi boga, junak!

—  Vrijeme je, vrijeme da ozdravite, kolega — reče Hobotov zijevajući. — Vjerujem da je i vama već dosadila ta gnjavaža.

—  Pa i ozdravićemo! — reče veselim tonom Mihail Averjanič. — Još ćemo sto godina živjeti! Dabome!

—  Neće baš stotinu, ali dobrih dvadesetak sigurno — tješio ga je Hobotov. — Ništa, ništa ne mari, kolega, nemojte klonuti duhom… Nemojte nas zbunjivati.

— Mi ćemo još pokazati šta vrijedimo — zasmija se Mihail Averjanič i potapša prijatelja po koljenu. — Mi ćemo još pokazati! Narednog ljeta, ako bog da, skoknućemo na Kavkaz, pa ćemo ga cio proputovati na konju— hop, hop, hop! A kad se vratimo sa Kavkaza, gle, pa i taj đavo se može desiti — i na svadbi ćemo se veseliti. Mihail Averjanič tu lukavo namignu. — Oženićemo vas, dragi prijatelju … oženiti …

Andrej Jefimič najednom ośeti da mu se onaj talog približava grlu; srce mu poče strahovito lupati.

—  To je banalno! — reče on ustajući  naglo i prilazeći prozoru. — Pa zar vi ne shvatate da govorite banalnosti.

On je hieo da nastavi blago i pristojno, ali najednom protiv svoje volje steže pesnice i diže ih iznad glave.

—  Ostavite me na miru! — viknu on van sebe, sav crven i drhteći cijelim tijelom. — Napolje! Obojica napolje, obojica!

Mihailo Averjanič i Hobotov ustadoše i upriješe oči u njega začuđeno, a zatim uplašeno.

—  Obojica se čistite! — grmio je i dalje Andrej Jefimič. —  Tupoglavci jedni! Glupaci! Nije mi potrebno ni tvoje prijateljstvo ni tvoji ljekovi. Tupoglavče jedan! Svinjarija! Odvratnost!

Hobotov i Mihail Averjanič, gledajući zbunjeno jedan drugog, ustuknuše prema vratima, pa izađoše u trem. Andrej Jefimič dohvati flašu sa bromom i baci je na njih; flaša se uz tresah razbi o prag.

—  Tornjajte se smjesta! —   viknu on plačnim glasom, utrčavši u trem. — Smjesta!

Pošto gosti pobjegoše, Andrej Jefimič, tresući se kao u groznici, leže na divan i još dugo je ponavljao:

—  Tupoglavci jedni! Glupaci!

Kad se smirio, prije svega, pade mu na um misao da se jadni Mihail Averjanič sada, mora biti, strašno stidio i da mu je teško na duši, i da je sve to veoma grozno. Nikad ranije tako nešto nije se s njim desilo. Pa đe mu je pamet i taktičnost? Pa đe je tu razumijevanje stvari i filozofska ravnodušnost?

Cijele noći doktor nije ni trenuo od stida i jeda, a ujutru, oko deset časova, ode na poštu pa se izvini upravniku.

—  Ne treba ni pominjati ono što se dogodilo — reče uzdahnuvši ganuti Mihail Averjanič, snažno mu stežući ruku. — Ko još pomene prošlost tome ćemo oči izvaditi. Ljubavkine! — najednom viknu on tako jako da se svi poštari i pośetioci trgoše. — Daj ovamo stolicu! A ti pričekaj! — viknu on seljanki koja mu je kroz prozorče na šalteru pružala preporučeno pismo. — Zar ne vidiš da sam zauzet? Ne treba da pominjemo prošlost — nastavi on nežno, obraćajući se Andreju Jefimiču. — Śedite, dragi prijatelju, najpokornije vas molim.

On je nekoliko trenutaka ćutke trljao svoja koljena, a zatim reče:

—  Nijesam ni pomislio da se ljutim na vas. Bolest nije nešto samo svoje, ja to razumijem. Vaš napad uplašio nas je juče, mene i doktora, pa smo docnije razgovarali o vama. Dragi moj, zašto nećete ozbiljno da se pozabavite svojom bolešću? Zar se može tako? Oprostite za prijateljsku otvorenost — prošaputa Mihail Averjanič — vi živite u apsolutno nepodonšljivoj  atmosferi: tjeskoba, prljavština, nema ko da se stara za vas, nema sredstava za liječenje… Dragi moj prijatelju, ja i doktor vas molimo i preklinjemo, poslušajte naš savjet: idite u bolnicu! Tu je i zdrava hrana, i njega, i liječenje. Jevgenij Fjodorič, iako, među nama budi rečeno, nije na glasu, ipak zna svoj posao, pa se na njega čovjek može potpuno osloniti. On mi je dao riječ da će se zauzeti za vas.

Andrej Jefimič bio je dirnut iskrenim raspoloženjem i suzama koje najednom zablistaše na obrazima upravnika pošte.

—  Uvaženi prijatelju, ne vjerujte u to — prošaputa on stavivši ruku na srce. — Ne vjerujte im. To je prevara! Bolestan sam samo utoliko što sam za ovih dvadeset godina u cijeloj varoši našao samo jednog pametnog čovjeka, pa i taj je ludak. Ja uopšte nijesam bolestan, nego sam zapao u vrzino kolo, odakle nema izlaza. Meni je svejedno, ja sam na sve spreman.

—  Idite u bolnicu, dragi moj.

—  Meni je svejedno, makar i u provaliju.

—  Dajte mi riječ, sokole, da ćete u svemu slušati Jevgenija Fjodoriča.

—  Molim,  dajem riječ. Ali, ponavljam vam, cijenjeni prijatelju, zapao sam u vrzino kolo. Sad se sve, pa čak i iskreno raspoloženje mojih prijatelja, svodi na jedno: na moju propast. Ja propadam, pa imam hrabrosti da to i priznam.

—  Dragi moj, vi ćete ozdraviti.

—  Čemu sve to? — reče Andrej Jefimič razdraženo. — Nema čovjeka koji na kraju svog života ne doživi ono što i ja sad. Kad vam kažu da vam bubrezi nisu u redu i da imate proširenje srca, pa počnete da se liječite, ili, recimo, da ste umobolnik, ili zlikovac, to jest, jednom riječju, kad ljudi najednom obrate pažnju na vas, znajte da ste zapali u vrzino kolo, iz koga se nikad nećete iščupati. Ako se trudite da izađete iz njega, još više ćete zalutati. Predajte se, jer vas više neće spasti nikakva ljudska upinjanja. Tako mi se bar čini.

Međutim, pred šalterom se već skupilo dosta svijeta. Andrej Jefimič, da ne bi smetao, ustade i poče se praštati. Mihail Averjanič mu zatraži još jednom časnu riječ i isprati ga do izlaznih vrata.

Istoga dana, pred veče, kod Andreja Jefimiča pojavi se iznenada Hobotov, u kožuhu i visokim čizmama, i reče takvim tonom kao da se juče ništa nije dogodilo:

—  Došao sam k vama, kolega, poslom. Dođoh da vas pozovem: da li biste pošli sa mnom na konzilijum, a?

Misleći da Hobotov hoće da ga malo razgali šetnjom ili, u stvari, da mu da priliku da zaradi, Andrej Jefimič se obuče i izađe s njim na ulicu. Bješe mu milo što mu se dala prilika da popravi jučerašnju grešku i da se izmiri, pa je u sebi bio zahvalan Hobotovu, koji nijednom riječju nije pomenuo jučerašnji događaj i, po svoj prilici, htio je da ga poštedi. Od ovog nekulturnog čovjeka bilo je teško očekivati ovakvu pažnju.

—  A đe je vaš bolesnik? — upita Andrej Jefimič.

—  Kod mene je u bolnici. Odavno sam htio da vam ga pokažem… Veoma interesantan slučaj.

Uđoše u bolničko dvorište i, zaobišavši glavnu zgradu, uputiše se paviljonu u kome su smješteni ludaci. I cijelog puta su, odnekud, ćutali. Kad uđoše u paviljon, Nikita, kao i obično, ustade i zauze vojnički stav.

—  Ovđe kod jednog bolesnika došlo je do komplikacija u plućima — reče poluglasno   Hobotov ulazeći zajedno sa Andrejom Jefimičem u paviljon. — Pričekajte ovđe, odmah ću doći. Samo da donesem stetoskop.

I izađe.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana Jan 29 2015. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “PAVILJON BR. 6”

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV