PAVILJON BR. 6

XIV

Doktor je išao, gledao, jeo, pio, ali je ośećao samo jedno: ogorčenje prema Mihailu Averjaniču. Želio je da se odmori od prijatelja, da pobjegne od njega, da se sakrije, dok je ovaj, opet, smatrao za svoju dužnost da ga ne ostavlja samog ni za trenutak i da mu stvori što više mogućnosti za razonodu. Kad nije imalo šta da se vidi, zabavljao ga je pričanjem. Dva dana je trpio to Andrej Jefimič, ali trećeg dana reče ovom prijatelju da je bolestan i da hoće da provede cio dan kod kuće. Ovaj odgovori da ni on, onda, neće nikuda ići. Zaista, treba se odmoriti, inače će i noge otkazati poslušnost. Andrej Jefimič leže na divan, pa okrenut zidu i stisnutih zuba, poče slušati svog prijatelja, koji ga je s oduševljenjem uvjeravao da će Francuska prije ili poslije sigurno pobijediti Njemačku, da u Moskvi ima vrlo mnogo nevaljalaca i da se po spoljnom izgledu konja ne mogu procijeniti njegove dobre osobine. Doktoru je već zujalo u ušima i lupalo srce, ali se on iz pristojnosti nikako ne usuđivaše da zamoli prijatelja da ga ostavi samog ili da malo zamuči. Na sreću, Mihailu Averjaniču dosadi da śedi u hotelskoj sobi, pa poslije ručka ode da se prošeta.

Kad ostade sam, Andrej Jefimič se s ośećanjem zadovoljstva poče odmarati. Kako je prijatno ležati nepomično na divanu i biti sam u sobi! Prava sreća se ne može ni zamisliti bez samoće. Pali anđeo izdao je boga po svoj prilici zato što se zaželio samoće, za koju inače ne znaju anđeli. Andrej Jefimič šćede da razmisli o svemu što je posljednjih dana vidio i čuo, ali Mihail Averjanič mu nikako nije izbijao iz glave.

„Pa on je uzeo odsustvo i pošao sa mnom na put iz prijateljstva, iz velikodušnosti,” mislio je doktor zlovoljno. „Nema gore stvari od ovoga prijateljskog tutorstva. Pa on je, izgleda, dobar, velikodušan i veseljak, ali je dosadan. Nepodnošljivo dosadan. Ima takođe priličan broj ljudi koji govore uvijek iste pametne i najljepše reči, ali čovjek ośeća da su oni ograničeni.”

Narednih dana Andrej Jefimič se poče pretvarati da je bolestan i nije izlazio iz sobe. Ležao je okrenut naslonu divana i jedio se kad ga je prijatelj zabavljao razgovorima, ili se odmarao kad je ovaj bio odsutan. Žalio je što je pošao na put i ljutio se na neprijatelja koji je svakog dana bivao sve brbljiviji i slobodniji; misliti o nečem ozbiljnom i uzvišenom nikako mu nije polazilo za rukom.

„To djeluje na mene stvarnost o kojoj je govorio Ivan Dmitrič,” mislio je ljuteći se što je sitničar. „Uostalom, sve su to gluposti… Eto, vratiću se kući, pa će sve ići po starom…”

I u Petrogradu bješe isto: danima nije napuštao sobu, ležao je na divanu i ustajao samo da pije pivo.

Mihail Averjanič stalno ga je podsticao da otputuju što prije u Varšavu.

—  Dragi prijatelju, šta ću ja tamo? — govorio mu je molećivim glasom Andrej Jefimič. — Putujte sami, a meni dozvolite da idem kući. To tražim!

—  Nipošto! — protestovao je Mihail Averjanič. — To je divna varoš! U njoj sam proveo pet najsrećnijih godina u životu!

Andreju Jefimiču nedostajala je volja da sve bude onako kako je on htio, pa, s bolom u duši, pristade da putuje u Varšavu. Ali ni ovđe on nije izlazio iz sobe, ležao je na divanu i ljutio se na sebe, na prijatelja i poslugu, koja nikako nije šćela da ga razume kad je govorio ruski, dok je Mihail Averjanič, po svome običaju, zdrav, bodar i veseo, od jutra do mraka skitao po varoši i tražio stare poznanike. Nekoliko puta nije noćio u hotelu. Poslije jedne takve noći, koju je proveo neznano đe, on se rano ujutru vratio jako uzbuđen crven u licu i neočešljan. Dugo je hodao tamo-vamo po sobi, mrdžajući nešto kao za sebe, zatim se zaustavi i reče:

—  Čast iznad svega ostalog!

Kad se prošetao još malo, uhvati se za glavu i reče tragičnim glasom:

— Da, čast iznad svega! Neka je proklet čas kad mi je prvi put palo na um da dođem u ovaj Vavilon! Dragi moj — obrati se on doktoru — prezrite me: sve sam izgubio na kartama! Dajte mi na zajam jedno pet stotina rubalja!

Andrej Jefimič izbroja pet stotina rubalja i ćutke ih dade prijatelju. Ovaj, sav crven od stida i gnijeva, izgovori nerazgovjetno nekajkvu nepotrebnu kletvu, dohvati kapu i izađe. Poslije dva sata vrati se, pade u naslonjaču, teško uzdahnu i reče:

—  Čast je spašena! Putujemo, prijatelju! Ni trenutka se više neću zadržati u ovoj prokletoj varoši. Sve same lopuže! Austrijski špijuni!

Kad se prijatelji vratiše u svoj grad, bješe već novembar i veliki snijeg je pokrivao ulice. Dužnost Andreja Jefimiča preuzeo je već doktor Hobotov; on je još živio u starom stanu, očekujući da se Andrej Jefimič vrati i da isprazni svoj stan u bolnici. Ružna žena o kojoj je govorio da mu je kuvarica, već je stanovala u jednom od paviljona.

Po varoši su širene nove spletke na račun bolnice. Govorilo se da se ružna žena zavadila sa nadzornikom i da ju je ovaj, tobože, klečeći molio za oproštaj.

Andrej Jefimič još istoga dana po povratku morade da potraži sebi drugi stan.

—  Prijatelju dragi — reče mu oprezno upravnik pošte — oprostite za neskromno pitanje: sa kojom svotom novaca raspolažete za život?

Andrej Jefimič ćutke prebroja svoje pare reče:

—  Sa osamdeset i šest rubalja.

— Pa ja ne pitam to — reče zbunjeno Mihail Averjanič, ne shvatajući doktora. — Ja pitam koliko uopšte imate sredstava za život?

— Pa kažem vam: osamdeset šest rubalja imam i ništa više.

Mihail Averjanič je smatrao doktora za poštenog i plemenitog čovjeka, ali je ipak računao da on ima na raspolaganju najmanje dvadeset hiljada rubalja. Sad, kad doznade da je Andrej Jefimič siromah, da nema od čega živjeti, on se odnekud najednom zaplaka i zagrli svoga prijatelja.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2001

Objavio dana Jan 29 2015. u kategoriji Arhiva, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

1 Komentar za “PAVILJON BR. 6”

Ostavi svoj komentar

Log in | Administrator SPETROV