Записи из подземља

Śутрадан сам опет био спреман да све то сматрам за глупост, послиједицу нервозе и, што је најглавније, за — преувеличавање. Одувијек сам био свјестан те своје слабе жице и понекад сам се ње јако бојао: „све ја преувеличавам, зато и страдам”, понављао сам себи сваки час. „Међутим, Лиза ће можда ипак доћи.” То је био рефрен којим су се завршавала сва моја тадашња резоновања. Тешко ме је то узнемиравало да сам понекад падао у јарост. „Доћи ће! Сигурно ће доћи”, викао сам јурећи по соби. „Ако не данас, оно śутра, али ће ме сигурно наћи! Такав је проклети романтизам чистих срдаца! О, каква гадост, о каква глупост и ограниченост живи у тим, поганим сентименталним душама’! И како да ја то не разумијем, како да не схватим!”— али ту сам се заустављао чак страшно збуњен.

„И како је мало ријечи потребно”, мислио сам узгред, „како мало идиле (и још извјештачене, књишке и измишљене), па да се одмах преокрене цио човјеков живот по својој вољи. Ето, шта значи невиност! Свјежина духовне њиве!” Понекад ми је долазила мисао да ја одем до ње, „да јој све испричам” и замолим да не долази к мени. Али при самој помисли на то у мени би букнуо такав бијес да бих, чини ми се, просто згазио ту ,,проклету” Лизу, кад би се одједном наминула крај мене — увриједио бих је, пљунуо, ошамарио и ишћерао.

Међутим, прођоше један, два, три дана, а она не дође и ја почех да се смирујем. Нарочито бих се јуначио и фантазирао иосле девет сати. Чак сам почињао да сањарим, и то доста слатко: „Ја, на примјер, спашавам Лизу управо тиме што долази к мени и разговарам с њом… Васпитавам је, образујем. Напосљетку примећујем да ме она воли, страсно воли. Али ја се правим да не разумијем. (Додуше, не знам зашто да се правим, вероватно да буде љепше.) Најзад се она,збуњена, дивна, сва уздрхтала, и јецајући баца мени пред ноге, говори да сам њен спасилац и да ме воли више од свега на свијету. Ја сам запрепашћен, али… — „Лизо”, речем јој, „зар мислиш да нијесам примијетио твоју љубав? Све сам видио и погодио, али нијесам смио први да посегнем за твојим срцем зато што сам раније утицао на тебе и бојао се да, можда, из захвалности не примораш себе да одговориш на моју љубав, да силом изазиваш у себи оśећање којег можда нема у твојој души; а ја то нијесам хтио, зато што је то… деспотизам… То би било неделикатно. (Једном ријечју, ту сам запливао у извесну европску, жорж-сандовску, неизрециво племениту префињеност.)

Али сада, сада си — моја. Ја сам те створио, ти си чиста, дивна, — прекрасна жено моја! И у дом мој, смјело и слободно, Као права домаћица уђи” Затим почнемо нас двоје да живимо, путујемо у иностранство, итд., итд. Једном ријечју, мени самом је најзад све то бивало гадно да сам сам себи језик плазио. „Па неће њу, ,калаштуру’, ни пустити”, мислио сам. „Изгледа да њих не пуштају често у шетњу, поготово увече. (Мени се однекуд стално чинило да она мора доћи увече.) Додуше, она ми је рекла да се још није сасвим продала, да је тамо под нарочитим условима, значи, хм! Ђаво да је носи, доћи ће, обавезно ће доћи!”

Добро је било што ме је у то вријеме Аполон разонођавао својим грубим испадима. Просто ме је изводио из стрпљења! То је била моја рак-рана, бич који ми је провиђење послало. Ја и он се пецкамо већ неколико година и ја сам га мрзио. Господе боже, како сам га мрзио! Чини ми се да никога у животу нијесам тако мрзио као њега, нарочито у извјесним тренуцима. То је био средовјечан човјек, уображен, који се помало бавио кројачким занатом. Не знам зашто ме је презирао, и то преко сваке мере, и гледао на мене са висине, што никако нијесам могао поднијети. Додуше, он је на све гледао са висине. Доста је било само да погледате његову бијелу, глатко зачешљану главу, тршаву ћубу коју је правио на челу и мазао зејтином; озбиљна уста, увијек у облику ижице — па да одмах оśетите да пред собом имате створење које је увијек било самоувјерено. То је био страшан педант, највећи од свих које сам икад срео у животу; и то педант са сујетом која би, ваљда, приличила само Александру Македонском. Био је заљубљен у свако своје дугме, у сваки свој нокат — несумњиво заљубљен, то се одмах виђело. Понашао се према мени сасвим деспотски; невјероватно ријетко је говорио са мном, а кад би се десило да ме погледа, онда ме је гледао нетремице, величанствено самоувјереним и вјечито подсмјешљивим погледом, који ме је понекад доводио до помаме. Вршио је своју дужност тако као да ми чини велику милост. Уосталом, он скоро ништа није радио за мене, чак није ни сматрао да нешто треба да ради. Нема сумње да ме је држао за потоњу будалу на овоме свијету, а што ме је „држао код себе”, то је било само зато што је од мене добијао сваког мјесеца плату. Пристајао је да „ништа не ради” код мене за седам рубаља мјесечно. Понекад је моја мржња према њему ишла тако далеко да сам сав цептио од бијеса само кад бих га видио како хода. Али, нарочито ми је било одвратно његово шушкетање. Језик му је био нешто дужи но што треба, или нешто слично, и због тога је стално шушкетао и врскао, и тиме се, изгледа, необично поносио, уображавајући да му то даје много важности. Говорио је тихо, одмјерено, са рукама на леђима и погледом обореним у земљу. Нарочито бих побјеснио кад би он почео да чита псалтир у свом куту иза преграде. Много сам борби издржао због тог читања. А он је страшно волио да чита, увече, тихим, уједначеним гласом, отежући, баш као да чита опијело. Занимљиво је да је тако и завршио: сад за плату чита псалтир над покојницима и, поред тога, треби пацове и прави крем за обућу. Али, ја га нијесам могао оћерати, као да се хемијски сјединио са мојим бићем. Уосталом, он не би ни за шта на свијету пристао да оде од мене. Ја нијесам могао да живим у намјештеној соби: мој стан је био моја засебна кућа, моја љуштура, футрола у коју се скривам од цијелог чојвечанства, а изгледало ми је, ђаво би знао зашто, да Аполон припада том стану, и читавих седам година нијесам могао да га оћерам.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV