Записи из подземља

II

Сад ћу вам испричати, господо, без обзира на то да ли ви то желите или не — зашто нисам умио да постанем чак ни инсект. Рећи ћу вам отворено и свечано да сам много пута желио да постанем инсект. Али, чак ни тога нисам био достојан.
Кунем вам се, господо, да је снажно сазнање — болест, права и истинска болест. За свакодневни људски живот била би довољна и обична свијест, то јест, за половину или четвртину мања од оне порције која сљедује образованом човјеку нашег несрећног деветнаестог века, човјеку који, поред свег осталог, има и ту несрећу да станује у Петрограду, најапстрактнијем и најфантастичнијем граду на цијелој кугли земаљској. (Има градова фантастичних и нефантастичних.) Сасвим би, рецимо, било довољно онолико свијести са колико живе сви такозвани искрени људи и активисти. Кладим се да ви мислите како ја ово пишем само из разметљивости, да се мало нашалим на рачун активиста, штавише, из ружне разметљивости звецкам сабљом као мој официр. Али, господо, ко се може хвалити својим болестима, и још се разметати
њима? Уосталом, шта ја то говорим? Сви то чине: управо се хвале болестима, а ја понајвише.
Нећемо се препирати; моје опонирање је бесмислено. Али. ја сам ипак тврдо убијеђен да је не само снажна свијест већ и свако сазнање — болест. У то тврдо вјерујем. Али да оставимо то на тренутак. Реците ви мени ово: зашто ми се увек дешавало да у тренуцима, управо у оним тренуцима у којима сам био најспособнији да појмим и осјетим све финесе „лијепог и узвишеног” — како се то код нас некада говорило — не само да их нисам осјећао већ сам чинио тако ружне ствари које… једном ријечју, које можда сви чине, али које су се мени као у инат дешавале баш онда кад сам био најсвјеснији да их никако не би требало чинити? Уколико сам више сазнавао о добру и о свему „лијепом и узвишеном”, утолико сам дубље тонуо у своју жабокречину и био све више склон да се потпуно заглибим у њу.
Али, главна ствар је била у томе што се све то није у мени одигравало некако случајно, већ као да је управо тако морало бити. Као да је то било моје нормално стање, а не болест или недостатак, тако да сам, напослетку, изгубио вољу да се борим против тога. Свршило се тиме што сам почео да вјерујем (а можда сам заиста и повјеровао) да то и јесте моје нормално стање. А колико сам у почетку мука препатио у тој борби! Нисам вјеровао да се то и другима дешава, и зато сам то цијелог живота скривао у себи као тајну. Стидио сам се тога (а можда се још и сада стидим) и дотле сам доћерао да сам ośећао неку тајну, ненормалну и подлу насладу од тога што сам, враћајући се по ружној петроградској ноћи у свој ћумез, био потпуно свјестан да сам, ето, и данас опет учинио неку гадост, да се то уопште не може поправити, и у себи сам се потајно једио, кидао,
мучио и циједио себе толико да се чемер претварао у неку срамну проклету сласт и, најзад, у праву дубоку насладу. Да, да, у насладу, у насладу. То категорички тврдим. Ја сам и почео да говорим зато што хоћу сигурно да дознам имају ли и други људи такве насладе.

Објаснићу вам: наслада у овом случају долази од сувише јасне свијести о свом понижењу; од тога што и сам оśећаш да си дошао до краја; да је то рђаво, али другачије и не може бити; да немаш излаза и да никад нећеш постати други човјек; а кад би и било још времена и вјере да се препородиш у нешто друго, ти сам сигурно не би хтио то да учиниш; а кад би и пожелио, и тада не би могао ништа учинити јер, у ствари, немаш у шта да се препородиш.
А главна и крајња консеквенца из свега тога је да се све то дешава по нормалним и основним законима снажне свијести, и по инерцији која директно потиче из тих закона; према томе, ту не само што се не можеш преобразити већ уопште ништа не можеш учинити. Значи, снажна свијест те доводи до закључка: у праву си што си подлац, као да је за подлаца утјеха ако сам оśећа да је стварно подлац.
Али доста… Ех, колико сам напричао, а шта сам објаснио?…Чиме се објашњава наслада? Али ја ћу објаснити. Ипак ћу довести ствар до краја. Зато сам и узео перо у руке… Ја сам, на примјер, страшно самољубив. Болесно оśетљив и лако увредљив. Као грбавац или патуљак, али је, богами, било тренутака бих се можда обрадовао али би ми неко и шамар опалио.
Озбиљно вам кажем: сигурно бих умио пронаћи и ту неку врсту насладе — наравно, насладу очајања, али у очајању се и налазе најватренија уживања, нарочито кад си потпуно свјестан безизлазности свог положаја. А кад добијеш шамар, тек онда ће те притиснути сазнање како су те згазили. И што је главно — обрни, окрени, мозгај, увијек испада да сам прије свега ја крив за све и, што је најгоре, крив без кривице, тако рећи по законима природе. Прво, зато што сам паметнији од свих људи своје средине. (Стално сам сматрао себе за паметнијег од своје околине и понекад сам се, вјерујете ли, чак стидио тога. У најмању руку, цијелог живота сам гледао некако у страну, нисам могао да гледам људима право у очи.)
Даље, крив сам и зато што, кад би у мени и било великодушности, имао бих само више муке, свјестан њене потпуне бескорисности. Сигурно не бих умио ништа да урадим са својом великодушношћу: не бих могао ни да опростим силеџији зато што ме је, можда по законима природе, ударио, а природним законима се не може праштати, нити шамар заборавити, јер иако се ради о природним законима, ипак увреда остаје — увреда.
Најзад, кад бих, рецимо, и хтио да не будем уопште великодушан, већ да се, напротив, осветим насилнику што ме је увриједио — не бих могао ни за шта да му се осветим, зато што се, сигурно, не бих одлучио да било шта урадим, кад бих чак и могао. А зашто се не бих одлучио? О томе желим да речем посебно ријеч-двије.

III

Како поступају људи који умију да се освете и, уопште узев, да се бране? Кад њих, рецимо, обузме оśећање освете, онда за то вријеме у њиховом бићу и не остаје ништа друго сем тог оśећања. Такав господин гура право к циљу као побјесњели бик опуштених рогова, и само га, ваљда, зид може зауставити.
(Унапријед да речемо: пред зидом таква господа, наиме искрени људи и јавни радници, искрено устукну. За њих зид није препрека, као на примјер за нас који мислимо, односно ништа не радимо, он није разлог за враћање с пута, разлог у који ми што мислимо обично не вјерујемо, али коме се увијек много обрадујемо. Не, они устукну сасвим искрено. Зид дјелује на њих као нешто умирујуће што коначно ослобађа, а можда и као нешто мистично. Али о зиду касније.)
А таквог искреног човјека ја сматрам за правог, нормалног човјека, каквог је жељела да види и сама њежна мати природа кад га је већ радо зачела на земљи. Таквом човјеку ја до бола завидим.
Он је глуп, то је несумњиво; али, ко зна, можда нормалан човјек и мора бити глуп? Можда је то чак и врло лијепо. Ја сам утолико више убијеђен у ту, тако да речем, сумњу, јер ако бисмо, на примјер, узели антитезу нормалног човјека, наиме човјека веће моћи сазнања, који, наравно, није настао из крила природе, већ из реторте (ово је, господо, скоро мистицизам, али ја и то претпостављам) онда би тај човјек из реторте тако устукнуо испред своје антитезе да би сам себе, својом снажном свијешћу, свјесно сматрао за миша, а не за човјека. Нека је то и миш са већом снагом сазнања, али би ипак остао миш; а овђе имамо човјека, па према томе… и тако даље. А што је најглавније, он сам себе сматра за миша; нико га за то није замолио; а то је важан моменат. Да погледамо сад тог миша у акцији. Замислимо, на примјер, да је и он увријеђен (а он је скоро увијек увријеђен) и жели да се освети. У њему се може накупити још и више зла и мржње него у u l’homme de la nature et de la vérité. Гадна и ниска жеља да врати злом за увреду њега, можда, још више гризе него u l’homme de la nature et de la vérité зато штоu l’homme de la nature et de la véritéзбог своје урођене глупости просто сматра своју освету за правичну, а миш због снаге свог сазнања ту правичност одриче.

Најзад, долази до самог дјела, до акта освете. Несрећни миш је поред прве и основне гадости већ стигао да нагомила око себе у виду разних питања и сумњи још толико других гадости. Под једно питање подвео је толико других, неријешених, да се и мимо његове воље око њега гомила некаква несрећна каша, неко смрдљиво блато, које се састоји од његових сумњи, узбуђења и, најзад, од отпљувака којима га засипају практични радници, свечано поређани око њега у виду судија и диктатора, који му се грохотом смију. Разумије се, њему једино остаје да на све махне својом шапицом, и да са осмијехом претворног презрења, у које и сам не вјерује, шмугне у своју рупицу. А тамо, у свом одвратном и смрдљивом подземљу, увријеђени, ишамарани и исмијани миш одмах запада у хладну, отровну и, што је најглавније, вјечиту злобу и мржњу.

Четрдесет пуних година śећаће се до посљедњих, најувредљивијих ситница своје увриједе, и сваки пут ће сам додати неке још срамотније појединости, злобно нервирајући и дражећи себе својом личном фантазијом. Стиђеће се, додуше, своје фантазије, али ипак ће се свега приśећати, све ће пренијети, измислиће невјероватне ствари о себи под изговором да су се и оне могле десити — и ништа ником неће опростити. Можда ће почети и да се свети, али све некако на парче, ситницама, иза леђа, инкогнито, не вјерујући ни у своје право да се освети, нити у успјех те освете, и знајући унапред да ће од свих својих покушаја да се освети он сам препатити сто пута више од онога коме се свети — јер се тај, можда, неће ни почешати. И на смртном одру ће се свега śетити, и то са нагомиланом каматом за све протекло вријеме…

Међутим, управо у том хладном, мрском полуочајању, у тој полувјери, у том због невоље свјесном покопавању самог себе живог на четрдесет година у подземљу; у тој на силу створеној, па ипак донекле сумњивој безизлазности свог положаја, у цијелом том отрову незадовољених жеља, потиснутих у дубину, у цијелој тој грозници колебања, заувек донешених одлука послије којих, тренутак касније, опет долази кајање — управо у томе и јесте срж оне чудновате насладе о којој сам говорио. Она је толико танана, понекад толико тешко доступна сазнању, да мало неинтелигентнији људи, или просто људи са јаким нервима, неће разумјети ни трунку те насладе. „Можда неће разумјети ни они — додаћете ви са осмијехом — које нису никад шамарали” и тако ћете ми фино наговијестити да сам ја у свом животу можда и добио шамар, па сад говорим о томе из искуства. Кладим се да тако мислите. Али, умирите се, господо, ја нисам добијао шамаре, иако ми је сасвим свеједно шта ћете ви о томе мислити. Ја, можда, жалим што сам за живота мало друге шамарао. Али доста, ни ријечи више о тој, за вас необично занимљивој теми.

Настављам о људима са јаким нервима, који не схватају извјесну утанчаност наслада. Иако та господа, у извјесним приликама, на примјер, ричу из све снаге као бикови, и мада им то, рецимо, служи и на част, али, као што сам већ рекао, пред немогућим се одмах умирују. А немогуће је — камени зид. Какав камени зид? Па, разумије се, природни закони, закључци природних наука, математика. Чим ти, на примјер, докажу да си постао од мајмуна, нема шта да се мрштиш, већ прими чињеницу онаква каква је. Или, кад ти докажу да теби једна кап твог рођеног сала у ствари мора бити дража од сто хиљада теби сличних бића и да у том закључку, најзад, налазе рјешење све такозване врлине и обавезе и остала бунцања и предрасуде — онда и то прими као факат, јер шта се ту може друго кад су два пута два четири.

Покушајте да оспорите.

— Побогу, шта је вама, — повикаће вам на то — то се не може побијати, то је као два пута два — четири. Природа о вама не води рачуна, ње се не тичу ваше жеље, нити пак да ли вам се свиђају њени закони или не. Ви је морате примити онакву каква је, а то значи и све њене резултате. Зид је, дакле, зид, итд., итд. Господе боже, а шта се мене тичу закони природе и артиметике кад се мени из извјесних разлога ти закони и два пута два четири, не свиђају? Наравно, ја нећу моћи челом да пробијем такав зид ако заиста немам снаге да га пробијем, али се нећу ни помирити с тим само зато што је преда мном био камени зид, а ја нисам имао снаге.

Као да је такав камени зид доиста неко и заиста носи у себи неку ријеч мира само зато што је зид: два пута два — четири. О, бесмлислице над бесмислицама! Сасвим је друга ствар све разумјети, све сазнавати, све те немогућности и камене зидове, и не мирити се ни са једном од тих немогућности и камених зидова, ако ти је мрско да се мириш; доћи помоћу најнеминовнијих логичких комбинација до најодвратнијих закључака о вјечитој теми: да си чак и за камени зид однекуд ти сам крив, иако ти је потпуно јасно да уопште ниси крив и да због тога ћутке и немоћно шкргућеш зубима, сладострасно замиреш у инерцији, са мишљу: да, значи, немаш на кога да се љутиш; нема објекта мржње, а можда га никад неће ни бити да је све просто подвала, смицалица, превара, просто глупост — не зна се ни ко ни шта, али без обзира на сва та незнања и подвале, тебе ипак боли и, што је више непознатих, тебе све више боли.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24

Kratki URL: http://zrcalo.me/?p=2889

Objavio dana nov 21 2014. u kategoriji Biblioteka, Proza. Možete pratiti sve u vezi ovog teksta putem RSS 2.0. Ako želite, prokomentarišite ovaj tekst

Ostavi svoj komentar

Prijava | Administrator SPETROV